Ključna greška današnjice je to što brzo trošimo dečija interesovanja i motivaciju, ističe pedagoškinja Snežana Golić, piše Nova.rs.
U priručniku „Podrška detetu koje se bavi sportom – šta to znači?„, ona kaže:
„Daj svega i daj puno“ prilično verno opisuje današnji trend i moderno roditeljstvo. Naravno, čast izuzecima koji se nisu upecali u tu mrežu. Informacija iz gradske prakse, sa kojom imam puno dodira i iskrenih, dečijih odgovora – deca imaju samo dva do tri slobodna dana za igru, maštu, dosadu, porodicu, dom… Sve ostale dane seku sat i obaveze (mimo formalnog i obaveznog dela). Kao posedica toliko uloga, pored razvoja određenih sposobnosti, deca često imaju i dres sa prezimenom i zlatne medalje čak i pre škole.“
Za šta će se u sportu boriti?
Svi u teoriji to znamo, ali da se podsetimo – deca bi trebalo puno da borave napolju, da trče, skaču i igraju se.
Ukoliko ne potcenimo njihovu maštu i ne zaustavimo je tako što ćemo ih od malih nogu navići da odrasli osmišljavaju zabavu, velika je verovatnoća da će deca sama osmisliti igre koje uključuju razvoj motorike i brzine.
Vaše je da kupite vijače, klikere, lopte, krede, sanke, kliska… i da ih puno vodite na igralište.
Da li je i to sport? Jeste, u neku ruku.
Ukoliko uz takav način provođenja slobodnog vremena dete ima i mogućnost da se dva do tri puta nedeljno bavi nekim bazičnim sportom (kao što su plivanje, atletika ili gimnastika), to je sasvim dovoljno za zdrav fizički, ali i psihosocijalni razvoj deteta i savršena priprema za timske i individualne sportove kasnije.
Dva, do maksimum tri puta nedeljno – podvlačim
Pretpostavljam da mnogi od vas imaju problem „Nema nikoga napolju“. Preuzmite inicijativu, neko mora da počne. Iako će mnogima od vas prva pomisao biti „ Ko je meni tražio drugare?“, prevaziđite prošlost i prebacite se u sadašnjost. Zadatak koji je pred vama u tom slučaju je lak.
Poruka na Viber grupi vrtića: „Hoće li neko na igralište kod vrtića sutra u 17h?“ ne košta ništa i ne oduzima vreme. Čak i ako ste stidljivi, sigurno ne želite da takvo bude i vaše dete sutra.
Počnite da budete model koji nudi rešenja, a ne model koji se povlači, ne želi da izlazi iz zone komfora, pa uvek nađe izgovor. Deci će to puno značiti da vide, jer deca se vaspitavaju gledajući nas, a ne samo kroz razgovor.
Naučite dete i da pozvoni na komšijska vrata, nema ništa loše u tome. Sam uvid „nema nikoga“ niti je opravdanje, niti rešenje, samo višestruko štetna linija manjeg otpora.
Kupite sebi kafu „za poneti“ i udahnite dečiju lakoću življenja. Nemojte, dok sedite pored, dozvoliti sebi da upadnete u priče poređenja i ocenjivanja dece.
Pokušajte da se držite svojih interesovanja iz sveta odraslih, dok se družite sa ostalim roditeljima.
Detinjstvo se ne sme pretvoriti isključivo u pripremu za odraslo doba
Da bi bilo lepo, ono mora biti slobodno i naizgled „besmisleno“. Dete koje zna jezike, ali ne zna da se igra, dete koje savršeno radi kolut unazad, ali ne zna da se uključi u igru, dete koje programira, a ne može verbalno da se zauzme sa svoj stav i odbrani… jeste dete koje će imati puno emotivnih lomova i socijalnih problema kasnije.
Harvard studija koja traje više od 85 godina otkrila kako se gaje uspešna deca
Neobična praksa u norveškim vrtićima koju bi trebalo uvesti u sve obrazovne ustanove u Srbiji
Nekim roditeljima je, ipak, lakše da voze dete svaki dan na neki drugi sport. Ali nemojte zaboraviti da je u slobodnoj igri, pored motorike, značajno izražen i razvoj psihosocijalnih veština.
Zaustavite sklonost odraslih ljudi da svojim mešanjem usmeravaju dečije pregovore, dok ne uspeju decu da onesposobe da pregovaraju sama.
Naravno, postoje situacije koje zaista zahtevaju asistenciju odraslih, ali i tada prvo pokušajte sa savetima koje ćete dati svom detetu, učeći ga tako da se pozicionira u društvu i da se snalazi. Da bi uspeo ovaj plan, morate savladati kontrolora i pefekcionistu u sebi i shvatiti da početnici uvek puno greše.
Primer: Simulirajte igru i fizički napad vršnjaka. Naučite dete da iskorači, pruži ruku napred sa otvorenim dlanom, kao znak „ne prilazi mi“ i predložite detetu da glasno, najglasnije, izgovori: “Nemoj da me diraš!“. Najvažnije je da u dete ne bude tiho, već da privuče pažnju okoline.
Zašto veliko NE od mene svakodnevnim vannastavnim aktivnostima?
Jedan od značajnih razloga je stopiranje osećaja toplog doma, gde su tata i mama zajedno, opušteni, svira muzika, niko ne gleda na sat, miriše nešto lepo za večeru (ne mislim da je to potrebno svaki dan, naprotiv ), dolaze gosti, svi idu zajedno u šetnju, na igralište, pa na palačinke…
Sat ne postoji, odmaramo se od njega. Dva do tri puta nedeljno je u redu , taman da se uželimo naše opuštene atmosfere, ali pet puta nedeljno prekidanje vremena za odmor tačno u minut, vožnja, ubeđivanje ako dete ne želi (jer je to, naravno, previše obaveza za malo, pa i veliko dete) često je put ka potpunom rasturanju porodice.
Neprimetno, mama i tata se odvikavaju jedno od drugog, jer su retko zajedno. Stalna trka sa vremenom uvek sa sobom nosi i određenu dozu nervoze. Mi smo samo ljudi, nismo roboti.
A koji je najčešći rezultat? Detetu do petnaeste godine sve dosadi i neće više ništa. Tada otpor izgleda mnogo ozbiljnije i ukoliko niste stigli od silnih obaveza da napravite sa detetom blizak, topao odnos upadate u veliki problem.
Može se desiti da je dete motorički spretnije, kao posledica te silne “dresure”, ali tako doživljavam krađu detinjstva, kojoj smo sve skloniji, jer „u dobroj nameri“ gubimo mnogo više.
Komentari 0