Foto: Flickr
„Svakog dana, nakon ručka, počinje igra živaca“, uzdiše mama Ivana. „Moja Nina, koja ima dve i po godine, odbija da spava danju. Zeva, trlja oči, gotovo zaspi na svojoj stoličici… Ali, pobesni kada je odvedem u sobu. Muž smatra da joj poslepodnevno spavanje više nije potrebno, dok ja mislim suprotno. Ko je u pravu?“
Obnova energije
Počevši od druge, a posebno treće godine, deca smatraju sebe „velikom“ i očekuju odgovarajući tretman. Ali, ne treba zaboraviti da je za taj uzrast karakteristična i faza prkosa, inaćenja, pa mališani ne žele da prestanu da se igraju, da odu na kupanje, još manje u krevet… Problem se javlja kada roditelji na kraju popuste. Nažalost, danas mnogi od njih, da bi izbegli sukob – udovoljavaju deci, posebno kada je reč o vremenu za spavanje. Time zanemaruju svoju dužnost: ne pomažu im da se pridržavaju rutine, odnosno da deca odlaze na spavanje u određeno vreme, bez oklevanja. Poslepodnevni odmor je psihološka potreba, nužna u svakom životnom dobu, a posebno u ranom. Dvogodišnje dete je pravi „zvrk“, koji troši mnogo energije, naročito dok istražuje svet oko sebe. Zbog toga mu je potrebna velika količina sna da obnovi snagu: po pravilu, dvanaest sati noću, i jedan do dva sata tokom dana.
Pronalaženje dobrog ritma
Ako se dete probudi u sedam časova ujutru, pravo vreme za popodnevno spavanje jeste u 13 časova, ili ranije.
Roditelji greše ukoliko decu stavljaju u krevet previše kasno ili odmah posle ručka (treba da prođe makar malo vremena, zbog varenja). Vaša dužnost je da prepoznate znakove umora kod deteta: da li zeva u toku ručka, da li trlja oči…? Ukoliko je umor očigledan, pomerite vreme ručka unapred. Inače, u velikom broju jaslica i vrtića, deca imaju obrok u 11, a spavaju od 12 časova. Ako bi se vreme spavanja pomerilo napred, dete bi se probudilo previše kasno i loše volje.
Poslepodnevni odmor traje jedan do dva ciklusa sna, odnosno između 70 minuta i dva i po sata. Važno je pustiti dete da se sâmo probudi. Često se dogodi da ga mi budimo, jer smatramo da neće moći da zaspi uveče. Međutim, upravo je suprotno! Ako dete nauči da se bori sa snom, isto će da radi i uveče.
Izbegnite greške
Da biste podstakli dete na spavanje nakon ručka, izbegavajte sledeće greške. Prva je nepovezivanje poslepodnevnog spavanja sa detetovim uzrastom. Zamislite dve mame kako razgovaraju: „Zar Marko još spava popodne?“, pita prva. „Ne, pa nije više malo dete!“, odgovara druga. Kada jedno „veliko“ dete od dve ili tri godine to čuje, gubi podsticaj za odlazak na spavanje. Objasnite mališanu da i odrasli spavaju popodne.
Bez kompromisa
Pojedini mališani vrlo rano izgube želju za popodnevnim odmorom, a spavaju oko devet-deset sati noću. Kako biste znali da li je to vašem detetu dovoljno, potrebno je da posmatrate njegovo ponašanje uveče. Da li je mirno, smireno i opušteno, ili je plačljivo, nemirno i hirovito? Ovo drugo pokazuje da mu je još uvek potreban poslepodnevni odmor. U tom slučaju, nikako nemojte da pristanete na kompromis. Važno je da dete stavite na spavanje u pravo vreme!
Različiti rituali
Ne spremajte dete za poslepodnevno spavanje kao što to činite uveče. Ne obavljajte večernje rituale uspavljivanja, i ne pričajte mu dugačke priče. U protivnom, dete bi moglo da pomisli da se „oprašta“ na duže vreme. Radije osmislite drugačije rituale. Neka u sobi bude polumrak, a ne potpuni mrak, poljubite dete – na primer, u obraz i ruku, a dugotrajno maženje ostavite za uveče. Dete mora da zaspi samostalno.
Tekst: Rahela Filip
Izvor: Yumama
Komentari 0