Mnogima je bilo teško, posebno onima koji imaju teškoće u učenju ili razvojne smetnje. NJima su promene poremetile proces učenja. Kod starijih osnovaca javili su se problemi sa pažnjom u praćenju nastave.
Na ove probleme i situacije sa kojima se suočavaju đaci upozorava dečji psiholog Gordana Mijalković Stojiljković. Reč je o posledicama u odrastanju generacija, kojima je korona u velikoj meri suzila mogućnost za socijalizaciju i identifikovanje sa vršnjacima, i ukinula najvažniju đačku instituciju – veliki odmor.
Najuplašeniji su osmaci, ali i roditelji!
– U poslednje vreme pomoć traže naročito roditelji osmaka, koji su i sami anksiozni i uplašeni, baš kao i njihova deca, zbunjena zbog cele situacije i nejasne budućnosti – kaže naša sagovornica.
Stalno su na raspustu
– Mnoge je sve frustriralo, pa su reagovali povlačenjem, otporom, izbegavanjem ili odlaganjem obaveza. Promenio se osećaj za vreme. Kada idu svakog drugog dana ili svake druge nedelje u školu, osećaju se kao da su na raspustu, pa se tako i ponašaju. Redovno pohađanje nastave je trening koji mentalni aparat drži aktivnim i održava rutinu.
Kakve posledice je stvorila nemogućnost komunikacije?
Sve je površno od škole do prijatestava i odnosa
– Komunikacija je preneta na društvene mreže, što je dovelo do toga da deci i adolescentima kontakti postanu površniji, jer nemaju mogućnost da zajednički doživljavaju nova iskustva. „Onlajn“ učenje ih je okrenulo još više telefonima i računarima. Vreme koje provedu pred monitorima meri se dvocifrenim brojem sati.
Dobili smo i novi model praćenja nastave: s jedne strane su „onlajn“ i prate čas, a paralelno s tim igraju igricu na mreži. Nedostatak žive komunikacije i neposredan razgovor sa nastavnikom smanjuje nivo zainteresovanosti i nivo prenetog znanja – kaže psiholog.
Prisustvo korone i brige za sopstveno i zdravlje roditelja kod određenog broja dece pojačali su strahove.
– U nekim stvarima su regredirali i ponovo se vezali za roditelje, prestalo je osamostaljivanje. Stvari koje su razvojno završili, ponovo su se aktivirale: separaciona anksioznost, tj. strah od odvajanja, strah od smrti, noćni strahovi, strah od neuspeha… Prisutna je apatija, uz bezvoljnost, nedostatak motivacije, pa i depresivnost. Ipak, najveći problem je neefikasnost u školi, koja značajno narušava samopouzdanje dece u različitim oblastima – kaže Mijalković-Stojiljković.
Ko se najviše plaši?
– Strah se češće pojavljuje tamo gde je prisutna anksiozna reakcija roditelja. Čak i gde nije bilo bolesti, ukoliko su roditelji prisustvo korone doživeli kao ugrožavajuće, povukli se i prekinuli kontakte, deci se narušava osećaj da će ovo proći i da ćemo se izboriti. Oni imaju osećaj stalne neposredne pretnje.
Kako reaguju adolescenti, posebno oni koji su tek upisali srednju školu?
– Kod adolescenata je ugrožena sloboda građenja novih odnosa, prijateljstava, emotivnih veza. Cela generacija je na nekom „stendbaju“, samo čekaju da prođe. Uskraćeni su njihovi prirodni impulsi i to stvara nezadovoljstvo koje se ispoljava na različite načine: povlačenjem u sebe, nesigurnošću, visokorazvijenom anksioznošću ili buntom i neprihvatanjem pravila – ističe psiholog.
Tinejdžerima je najgore, nastavnici im šalju konfuzne poruke i narušavaju im poverenje u odrasle!
Izloženi su najrazličitijim interpretacijama onoga što se dešava, od teorija zavere, preko antivakserskih pokreta, do nasilja na ulicama u celom svetu. Čak i u školi jedan profesor zastupa jedan, a drugi sasvim suprotan stav. Primaju duple i konfuzne poruke, što narušava njihovo poverenje u odrasle – kaže Mijalković Stojiljković.
Da li će deca postati još otuđenija?
– Korišćenje računara i pametnih telefona u vreme socijalnog udaljavanja ima i dobru stranu. Zamislite da nisu imali ni to, ne bi uopšte bilo komunikacije! Ovo je ipak napravilo neke „mostiće“, ali sa druge strane i stvorilo nove navike, koje neće biti lako promeniti – ističe psiholog.
Da li će se deca vratiti na ulice i u parkove zavisi od toga kako se odrasli prilagode!
Ipak Mijalković Stojiljković misli da se to neće pretvoriti u novu normalnost. Trend će ostati, ali ipak su osetili šta znači biti u školskim klupama, sa drugarima, komunicirati, ići redovno na treninge… Većini to nedostaje. Prirodna potreba za igrom i druženjem neće se promeniti. A kako će se stvari dalje razvijati zavisiće pre svega od toga kako će se odrasli prilagoditi i da li će naći način da ih podrže u povratku na normalne aktivnosti.
– LJudi su često suočeni sa različitim životnim krizama, ratovima, prirodnim katastrofama i nauče da žive u novim okolnostima, da u svojoj maloj zajednici pronađu smisao – zaključuje psiholog.
Komentari 0