Foto: Pixnio
Vraćam se na svoje mesto u kuhinji, gde imam osećaj da sam na dužnosti 24/7, ceo dan svaki dan, puneći i prazneći, namačući i ribajući, čisteći i raščišćavajući, i počinjem rasklanjanje nakon još jednog obroka.
I odmah mi nestaje osmeh. Pa zar ne bi bilo brže, mislim u sebi, kad bi svi uradili po malo i raščistili ovaj haos posle obroka pa da se možemo svi zajedno odmarati? Zar ne bi bilo bolje da moja deca nauče da ne treba majke da čiste same? Zar ne bi imalo više smisla, pitam se, da prostor koji delimo tretiramo kao odgovornost koju delimo?
I onda to i kažem.
„Drugari!“, pozovem četiri osobe koje sam stvorila. „Hajde da počistimo sve nabrzaka pa da se možemo igrati kad završimo!“
Nema odgovora.
Moj muž, predosećajući moje frustracije, skače sa kauča uz uzdah i izvikuje sopstvenu naredbu: „Hajde, deco. Idemo pomoći mami da počisti!“
U momentu sam shvatila, iz naočigled nevine izjave koja nekako uspeva motivisati moju decu i učiniti da se ja osjećam krivom, da smo negde užasno, užasno pogrešili.
Čišćenje – na bilo kom nivou u našem domu – ne bi trebalo biti stvar „pomaganja“ meni.
Priznajem da čišćenje spada na mene kao roditelja koji ostaje kod kuće. Priznajem i da mi to generalno ne smeta. Ja ostajem kod kuće sa decom i ne smatram kućne poslove išta „manjim“ oblikom rada nego bilo koju drugu vrstu posla. To je važna usluga mojoj porodici i rado je radim.
Ali – a odatle potiče i moja frustracija – nije to samo moja odgovornost jer sam ja eto majka.
Svaka porodica je drugačija i svaka porodica drugačije deli uloge i obaveze. Ali u našem domu, ja radim puno radno vreme i imam jednake prihode kao i moj muž, a sve to uz ostajanje kući sa decom. Kako bih postigla sve to, morala sam izmeniti neke stvari, uključujući i to koliko čišćenja mogu da obavim svaki dan. Bespotrebno je i da spomenem da više ne stignem postići mnogo toga u toku dana.
Komentari 0