Na početku, da skrenemo prvo pažnju na statističke podatke.
Procenjuje se da je kod 2-3% populacije prisutan ovaj kičmeni deformitet. Najčešća je idiopatska skolioza, koja se javlja kod dece u periodu njihovog intenzivnog rasta i razvoja. Ne zna se tačno koji je uzrok njenog nastanka, ali su mnoga istraživanja pokazala da je kod svakog petog obolelog skolioza nastala kao posledica naslednog faktora. Oko 10% adolescenata ima neki oblik skolioze. Između 12 i 21% deformiteta se javlja u razdoblju od 3. do 10. godine života, dok je kod odojčadi prisutnost manja od 1 procenta.
Najblaži oblici skolioze ne zahtevaju lečenje ili bilo kakve tretmane, ali su potrebne redovne lekarske kontrole. Za dete sa blažim i umerenijim deformitetima koristi se aktivna metoda lečenja. Obično se preporučuju korektivne vežbe koje određuje fizijatar, a na klinikama se sve češće primenjuju i različite fizijatrijske metode lečenja, među kojima se posebno ističe šrot (schroth) metoda, koja daje odlične rezultate. Kod neke dece potrebno je koristiti pasivnu metodu koja podrazumeva nošenje korektivnih proteza i midera. Najzad, broj obolelih koji moraju na operaciju kičme, na sreću, manji je od 10 %.
U nastavku, pročitajte šta doktor Paul Sponseller, načelnik pedijatrijskog odeljenja ortopedske hirurgije na čuvenoj John Hopkins klinici u Baltimoru, savetuje roditeljima čije dete ima problema sa skoliozom. Ovo su činjenice o skoliozi koje svaki roditelj mora da ima na umu.
Rana dijagnoza je ključna
Redovni lekarski pregledi deteta imaju ključnu ulogu kako bi se skolioza ili drugi kičmeni deformitet otkrili na vreme, tj. u najranijem stadijumu, jer se u tom slučaju zakrivljenje najlakše može kontrolisati i korigovati.
Doktor Sponseller kaže da „ako se skolioza dijagnostikuje pre nego što dete bude u uzrasu najintenzivnijeg rasta, lekari mogu odrediti plan koji će sprečiti dalje zakrivljenje na veoma efikasan način“.
Tipični pokazatelji skolioze uključuju neravna ramena ili kukove, ali u tom stadijumu stanje je obično potpuno bezbolno i često prođe nezapaženo kod roditelja, sve dok dete ne ode na sistematski pregled, odnosno rutinsku, redovnu posetu lekaru.
„Deca na uzrastu od 10-12 godina traže više intime i već su samostalna, samostalno se kupaju i oblače, pokušavaju da sakriju svoje telo od odraslih, pa roditelji često uopšte nemaju priliku da primete sitne promene u položaju kičmenog stuba“ – objašnjava Sponseller.
U većini slučajeva uzrok skolioze je nepoznat
Ako je vašem detetu dijagnostikovana skolioza, ne krivite sebe. Važno je da znate da skolioza kod deteta nije roditeljska krivica!
Sponseller naglašava da: „roditelji čije dete ima skoliozu obično pitaju šta su mogli da urade da bi sprečili deformitet, ali je skolioza jako specifično oboljenje i još uvek se ne može utvrditi tačan uzrok ili pouzdana preventivana metoda. Još jedno uobičajeno pitanje je da li loš položaj pri sedenju i teški rančevi mogu izazvati skoliozu. Iako ova dva faktora mogu biti uzrok nekih drugih stanja na kičmi ili leđima, nemože se potvrditi njihova povezanost sa nastankom skolioze“.
Skolioza i nasledni faktor
Još jedna tvrdnja doktora Sponseller-a je da „kada roditelji od lekara čuju da je uzrok skolioze genetika, oni najčešće sa čuđenjem konstatuju da niko nikada u njihovoj porodici nije imao skoliozu. Ali u stvarnosti, verovatno je neko od rođaka imao ili ima skoliozu, a da to ni ne zna jer je u pitanju blagi deformitet koji ne pravi nikakve probleme. Naravno, nije uvek u pitanju nasledni faktor. Mnogo je slučajeva gde ne postoji porodična istorija bolesti i gde je dete prvo u porodici sa skoliozom“.
Samo mali procenat obolelih od skolioze zahteva lečenje
Kada roditelji saznaju da im dete boluje od skolioze, prvo što pomisle je da će mu trebati dugotrajno lečenje, možda i operacija. Međutim, svega 30% slučajeva zahteva nošenje proteze (midera), dok je hirurško lečenje neophodno kod oko 10% pacijenata.
U vezi s tim, Sponseller ističe da roditelji nemaju previše razloga za brigu, naročito ako je skolioza dijagnostikovana u ranoj fazi. „Skoliozu je vrlo lako kontrolisati ako se otkrije rano. Deca koja su još uvek u fazi rasta često će morati da nose korektivnu protezu, kako bi se sprečilo danje pogoršanje i veći deformitet. Međutim, čak i kada mora da nosi protezu, dete nastavlja normalno da živi i funkcioniše i da učestvuje u svim aktivnostima kao i svi njegovi vršnjaci“.
Hirurška intervencija, ako je potrebna, pouzdana je i daje odlične rezultate
Ukoliko se ispostavi da dete mora na operaciju, doktor Sponseller, koji godišnje obavi više od 150 operacija kičme, ističe da roditelji, iako je teško da donesu takvu odluku, moraju da budu hrabri. Hiruršku intervenciju ne valja odlagati jer se stanje može još više pogoršati. Što se pre intervencija izvede, to je manje komplikovana.
„Veoma je važno da se detetu nakon hirurškog zahvata pokloni velika pažnja i da ima veliku podršku porodice tokom postupka oporavka. Roditelji bi takođe trebali da zajedno sa nastavnikom ili učiteljem iz škole unapred naprave plan, kako bi dete nadoknadilo propušteno gradivo, jer oporavak najčešće traje od jednog do dva meseca“ – zaključuje doktor Sponseller.
Komentari 0