Foto> Pixabay
„Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš,“ viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija.
„Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš,“ viče ona, a onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: „Ona ne sarađuje uopšte!“
Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: „Cccccc!“ čujem je kako cokće.
Osećam se, osećam, osećam… Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku...
Ovakvu ili sličnu situaciju prolazi skoro svaka druga porodilja u Srbiji. Zašto se na porodilju viče? Zašto se u porodilištu neke osnovne stvari ne mogu objasniti normalnim tonom?
Kod nas se o ovome ne priča. Žene ćute. Kažu, hvala bogu pa smo izvukle živu glavu. Ali u svetu se ovakvo ponašanje zove: zlostavljanje i maltretiranje na porođaju!
Istraživanje sprovedeno u SAD kaže da je 17% žena iskusilo neki oblik nasilja u porodilištu.Na njih se vikalo, one su ponižavane, one su zanemarivane….
Loše iskustvo prilikom prvog porođaja po nekad odvrate žene od želje da rode drugo ili treće dete. Većina porodilja koje po drugi put rađaju dete, osećaju parališući strah jer znaju „šta ih čeka“.
Da li ste i vi jedna od nas? Podelite sa nama svoje iskustvo u komentarima ispod teksta!
Porodjaj krenuo u jako nezgodno vreme, u 3 sata ujutru kad se babicama najvise spava. Ostavile su me u sobi samu nadajuci se da cu nekim cudom izdrzati do jutarnje smene. Prvo dete, ja mlada, naponi naisli i prosli. Cula sam kako neko kaze „ova ce vam se poroditi u krevetu“. Teta koja je trebalo da mi pomogne da na svet donesem mog malog andjela je izgledala kao cuvarka u zenskom zatvoru, a tako se i ponasala. „Guraj! GURAJ!!!“
Guram, govedo jedno, ali nemam napon, guram u prazno. „Hoces ti da se poradjas nocas ili neces?! Cvilis tamo u sobi, a sta je sad?! Guraj ili ja odoh da spavam“. Tu sam se slomila i pocela da placem. Ne mogu, rekoh. Osecala sam stid, nemoc, krivicu zbog ne znam ni ja cega. Rekla je sestri da probudi doktorku. „Ova nece da gura, kaze ne moze“ Naivno sam mislila da je to kraj mukama, ali horor se nastavio. Doktorka se popela na sto iznad mene, kolenima mi je pritisnula ramena, a stegnutim pesnicama je bukvalno pokusavala da istisne bebu iz mog stomaka. Bez ijedne reci, bez da mi neko kaze sta se radi, sta se desava, niko me nista ne pita, kao da sam stvar. Bez upozorenja svom snagom mi pritiska stomak, izbija mi vazduh iz pluca, ne mogu vise ni da pratim sta se desava. Ne mogu recima opisati strah koji sam osecala. Ne znam koliko je to trajalo, rekla bih ne dugo. Nesto tiho pricaju i sestra prinosi injekciju. Panicno pitam sta mi to dajete… Vise se ne osecam bezbedno, strah za bebin zivot, strah za svoj zivot… I tada jedan blag pogled, nezan dodir po ruci i reci „ne brini, bice sve u redu“. Sestra mi je dala injekciju, igla je jos bila u veni, dobila sam jedan napon, drugi i porodila sam se.
Beba je imala na glavi hematom do trece godine, a ja podlive na stomaku mesec dana. No nekim cudom smo preziveli.
O da! Ko je prošao porođaj, više ničega se ne stidi. Svi drugi pregledI dođu kao rutinski. Od dernjave I vike pa do podvirivanja. Samo još portir nije ušao u salu da vidi koliko Sam otvorena.