Komunikacija sa školarcem

Foto: Pixabay

Komunikacija nije nimalo jednostavan proces, jer dete prima različite informacije od sagovornika. Te informacije uključuju:

• reči koje izgovarate

• ton vašeg glasa (glasan, nježan, intenzivan, šapat…)

• gestikulaciju

• položaj tela

• izraze vašeg lica

Kroz komunikaciju s vama, dete gleda, sluša i reaguje. Pri tom i procenjuje vreme kada će i kako odgovoriti ili reagovati.

Govor tela

Reči koje izgovarate često imaju manju težinu nego neverbalna komunikacija. Jako je važno imati na umu utisak koji ostavljate izrazom lica i govorom tela.

Odvojite trenutak i pogledajte svoje lice u ogledalu. Kako izgledate? Jeste li namršteni ili nasmejani, delujete li suzdržano? Kad se približite detetu s blagim i nasmejanim licem, ono će biti osetljivije na poruku koju želite preneti.

Razmislite o vašem stavu. Stojite li nad svojim detetom pri razgovoru ili se spustite na njegovu visinu?

Obratite pažnju

Mlađe dete će znati da vam je do njega stalo kroz pažnju koju mu poklanjate s ljubavlju, ali kada dete krene u školu, provoditi ćete manje vremena zajedno i biće potreban dodatni napor kako biste održali dobar odnos. Intenzitet i način na koji detetu poklanjate pažnju, menjati će se kako dete bude sazrevalo i kako se njegove potrebe budu menjale.

U uzrastu od pet godina dete uživa u komunikaciji kroz maženje, golicanje ili zagrljaje. Ono će se obradovati ako mu namignete, potapšete ga po ramenu, promrsite mu kosu ili dignete palac u znak odobravanja. Rituali pozdravljanja pri odlasku u školu su također vrlo važni – mahanje pri ulasku u školu ili kroz prozor učionice dati će deci do znanja da mislite na njih.

Dete uvek na neki način daje do znanja da treba pažnju. Manje će dete to učiniti kroz plač ili će vas zvati. Školarac će se pak poslužiti suptilnijim metodama; pokazati će vam najnoviji crtež, želeti otpevati ili izrecitovati pesmicu koju su učili toga dana.

Svi ti načini nisu samo skretanje pažnje. Vaša pažnja je potrebna detetu kako bi izgradilo samopoštovanje i samopouzdanje. I zbog toga, odvojite vreme, iskoristite „poziv“ deteta za vašom pažnjom i pokažite interes za ono što radi i ono što mu se događa.

Neka vaša poruka stigne do deteta

• Približite se detetu.

Ako želite da vaša poruka stigne do deteta, trebate da mu se približite i fizički. Ako ga zovete iz daljine ili iz druge prostorije, dete ne može čuti niti razumeti celu poruku. Takođe će propustiti i vaš izraz lica te gestikulaciju, koji mu pokazuju je li vaša poruka ozbiljna.

• Detetu se prvo obratite imenom.

Ovo će privući pažnju – ljudi pomnije slušaju poruke koje uključuju i njihovo ime. Tako im je jasnije da je poruka upućena isključivo njima. Ako se ime izgovori na kraju rečenice, dete će manje pažnje posvetiti samoj poruci, jer možda neće shvatiti da je poruka upućena upravo njemu. „Marko, vreme je za ručak!“ će imati mnogo bolji učinak nego „Vreme je za ručak, Marko!“.

• Neka uputstva budu pozitivna.

Na primer, vaše dete će reagovati bolje ako mu kažete ono što želite da učini, a ne ono što želite da prestane raditi. Pokušajte: „Sanja, molim te, pospremi radni sto.“, umesto „Sanja, radni sto ti je opet neuredan.“

• Dajte detetu priliku da odgovori.

Mladom mozgu je potrebno nekoliko sekundi za obradu onoga što ste rekli i pretvaranje uputstva u akciju.

• Budite jednostavni.

Mlađi školarac može zapamtiti otprilike tri predmeta u jednoj rečenici. Na primer: „Tomo, molim te, skini kaput, okači ga i onda dođi ovde.“, uglavnom će rezultirati dobrom reakcijom. Dok će: „Tomo, skini kaput, okači ga, odnesi torbu u sobu, operi ruke, presvuci se i onda dođi ovde.“, biti previše.

• Budite jasni.

Dobro je dati izbor – to će izgraditi nezavistnost deteta. Na primer: „Ana, želiš li sada pripremiti odeću za sutra ili ćeš to učiniti pre spavanja?“. Međutim, ne postavljajte pitanje ako zapravo dajete instrukciju. Pitanje „Želiš li sada pripremiti odeću za sutra?“, omogućava detetov odgovor – „ne!“.

BBC Helt / Lukin portal