Mnogi me znate…
Zapravo, ne znate me, čuli ste za mene… Niste ni čuli, da budemo još tačniji, Vi ste me videli, verovatno…
Da, ja sam onaj tata sa roze krilima od letos. Onaj samohrani tata jedne male curice koja me je nakon pola sata ‘rasprave’ ubedila da treba i ja da nosim krila, ‘isto kao ja’ .
Svi me kao znate a zapravo me niko ne zna. Mnogi od Vas koji ste samohrani roditelji mi se obraćate sa ‘znam kako ti je’ … Ne, niko ne zna. I ne kukam, samo sam realan, svako od nas ima različitu priču. Svako od nas je (pro)živeo drugačije, slične ali u suštini različite stvari…
Svako od nas je prošao ružne, odvratne, gadne stvari, stvari koje noću mogu dušu da cepaju, iznutra da nas kidaju, da li zbog te neke osobe ili zbog nas samih… I svakome od nas treba svi da se dive!
Koliko samo budnih noći zbog temperature, zubića, nekog problema ili problemčića, koliko suza od muke, ne za bivšom/bivšim već za svim onim o čemu smo maštali, zbog onoga što je u određenim situacijama falio neko.
Koliko umora, krvi, znoja, koliko spremljenih ručkova, večera, spremljenih kuća , znam, sad će mnogi od Vas reći kako i vi sve to radite, da tako je, ali Vi koji ste u vezama i/ili brakovima imate bar tog nekog da pripomogne, niste ni svesni koliko oprani sudovi nakon samo jednog ručka nedeljno, koliko makar jedno kupanje deteta, jedno dizanje noću i slične stvari zapravo pomažu…
Upravo zbog svega toga (ovo nije ni 5% svega) treba svi da nam se dive… Kad misli lude 300 na sat, osećanja variraju tokom dana užas, nisam žensko ali kakav PMS, ne znate vi šta je unutrašnji haos… A opet… Opet smo nasmejani, vedri, pozitivni, šašavi, ne predajemo se… I pored svih loših stvari, mi ne plačemo pred našom decom, mi nikad nismo zamišljeni, tužni, zapravo… U igri sa decom smo veseliji možda i od te same dece… I to je opet jako pozitivno…
Zapravo, sad dok iščitavam sve što sam napisao ovde, tražeći pravopisne i autocorect greške svatih da sam skoro ceo tekst napisao u ime svih samohranih roditelja a ne u svoje ime… Valjda zato što se nadam da su svi samohrani roditelji posvećeni svojoj deci koliko i ja, da su se svi samohrani roditelji, opet baš kao ja, u glavi prebacili sa prošlosti na budućnost a budućnost su naša deca, kojima smo potrebni zdravi, vedri i nasmejani, a gde ćete veće sreće nego kad usrećite one koje volite.
Nema tog umora koji će vas sprečiti da nastavite da radite sve ono sto je za sreću vašeg deteta potrebno, nema tog ‘blama’ koji će biti prepreka za osmeh na licu tog malog bića.
Zato, ne gledajte unazad, da ne bi ste u budućnosti kukali za propuštenom sadašnjicom.
Volite vaše dete zato što i ono voli vas, i sve što radite neka bude usmereno ka sreći vašeg deteta jer vi ste detetu sve!
Napisao: Sarin tata Laki, autor istoimenog bloga
Komentari 0