Muškarac koji poštuje svoju ženu, posvećen je deci, spreman je na kompromise i obavlja kućne poslove, gotovo svuda u svetu zove se dobar muž. U Srbiji, njegovo ime je – papučar. Nekad je bio retka „zverka“, danas ga nalazimo sve češće. „Tragove“ ostavlja u školi, vrtiću, kod pedijatra, na šporetu gde „mladuncima“ priprema večeru dok je njegova draga u bioskopu sa drugaricama.
Otac ga gleda sa čuđenjem, majka je zabrinuta jer njen mezimac radi ženske poslove, drugari mu se smeju koristeći svaku priliku da ga prozovu, a on sve stoički podnosi. I ne pravi filozofiju oko pranja sudova, niti očekuje orden za zasluge jer je presvukao svoje dete.
Ne treba, ipak, osuditi one kojima ova slika deluje neprirodno. Srbija je dugo bila zemlja tradicionalnih uloga polova i to se prenosilo sa generacije na generaciju, podseća psiholog Elena Kuzmanović. Prema rečima sagovornice „Života plus“, malo muškaraca je imalo hrabrosti da iskorači iz uobičajene uloge patrijarhalnog muža. A čak i kad je u pitanju pravedna raspodela posla u takvom braku, okolina teži ka tome da preuveliča ženinu lenjost, a istakne muškarčevu slabost.
– Patrijarhalna uloga muškarca je bila da zarađuje, a žena je preuzimala brigu oko porodice. Time su gubile obe strane, žene jer nisu dobijale priliku da se ostvaruju profesionalno, muškarci jer nisu učestvovali u odgajanju svoje dece. Tako su nastale generacije ljudi koji su patili zbog odsustva oca, jer porodičan život znači provođenje zajedničkog vremena i brigu o deci, a ne povremene susrete i zajednička letovanja i zimovanja, ako poslovno zauzeti očevi i za to pronađu vremena. Strada i bračni život jer supružnici ne uspevaju da provedu dovoljno vremena kao par. Da bi se održao takav društveni sistem, bilo je važno istaći kao društveno nepodobno ponašanje to kada muškarac želi da bude drugačiji – kaže Kuzmanovićeva.
Muškarac koji lupa šakom o sto decenijama je sinonim za muškost. Tako će i ostati dok ne dođe do smene nekoliko generacija i dok obrazovanje u Srbiji ne postane prioritet, jer je većinsko stanovništvo još uvek u tami neznanja, upozorava naša sagovornica dodajući da, nažalost, oba pola učestvuju u održavanju te slike muževnosti.
NEĆEŠ VALjDA TI DA PEREŠ SUDOVE
Posetioci „internet kafana“, tj.foruma razmenjuju opaske i na temu papučara.
– Sve polazi od vaspitanja. Nažalost, majke vaspitavaju sinove sa „nećeš valjda ti pored tri žene u kući da pereš sudove“.
– Zaista ne mogu da zamislim normalnu ženu kojoj je gušt da gleda svog muža kako kači veš, namešta šustikle, jastučiće. Taj ili ima višak ženskih hormona ili ženu sa viškom muških.
– Ja živim sa jednim dinosaurusom koji je odlučio da bude partner, a ne Balkanac.
– Žene urade sve da stvore papučara, pa mrze to što je postao.
– Vreme je da počnemo da negujemo neke druge vrednosti i kvalitete, pa da nam recimo muževni muškarac bude onaj čija muškost nije ugrožena time što mu ćerka u igri namaže nokte ili onaj koji zna koje mu predmete dete ima u školi ili onaj koji je srećan što je spremio ručak za porodicu. Muškarac koji lupa rukom o sto manifestuje nemoć da problem reši na zreliji način. Jer, vama nije potrebna šaka na stolu, već rešenje problema. Žene favorizuju takve muškarce jer su tako vaspitane, a ujedno prepuštaju odgovornost i donošenje odluka nekom drugom jer je tako, naizgled, lakše. To su uloge deteta, a ne odraslih ljudi. Žene nisu deca – primećuje psiholog.
Dostojevski je govorio da se život svake žene, ma šta ona inače govori, sastoji u večnom traženju da se kome potčini. Na tragu ove misli su svi oni koji će muškarce na početku braka posavetovati da žena traži čvrstu ruku. I upozoriti da ako ruka ne bude dovoljno čvrsta, žena će se osiliti, napraviće od svog muža papučara, prestaće da ga ceni i zatim, kao šlag na tortu, „pašće“ na sirovinu. Naša sagovornica podseća da nam isticanje razlika među polovima donosi niz opravdanja za razne postupke, svrstavajući ih u tipično ženske ili muške.
– Ali, šta bi bilo kada bismo posmatrali samo ličnost? Videli bismo da dinamika borbe moći postoji sa obe strane, bez obzira na pol. Što su ličnosti dominantnije, to je veći izazov da se postavi balans u odnosu. I taj balans je ključ kvalitetnog odnosa. Pokoravanje partnera, a zatim traženje novog izazova je igra osoba niske zrelosti. Ukoliko su obe osobe dovoljno zrele, uspostavljaju jednakost snaga, formiraće partnerstvo i čvrstu bazu za razvoj porodice. Borba moći može da postoji na nivou igre kao povremena dinamika i stvaranje „zone narednog razvoja“ odnosa, ali ne kao nešto što zaista uzdrmava vezu – kaže Kuzmanovićeva.
Suprotno stereotipima, spremnost muškarca na kompromise, želja da udovolji partnerki, ravnopravno učešće u kućnim poslovima ne treba poistovećivati sa slabošću. Naprotiv – muškarac posvećen kući i porodici itekako može biti jak i muževan.
U KUĆI „MACE“, U DRUŠTVU „BAJE“ Često će i muškarci koji su u kući „male mace“ u društvu izigravati mačo muškarce. Prema rečima naše sagovornice, društveni pritisak na muškarce da ostanu verni patrijarhalnoj ulozi veliki je i dalje, ali oni sve manje tome pridaju važnost.
– Obično se radi o ličnoj nesigurnosti i potrebi da budu prihvaćeni, kao i zastarelom sistemu vrednosti u kome se snaga ogleda u novcu i moći, a ne u podizanju sopstvene porodice. Kako se menja odnos društva prema porodici i pojedincu, tako će se menjati i slika poželjnog muškarca. Još smo u periodu velike tranzicije u kojoj se muškarci ne snalaze najbolje, pa je samim tim i nasilje pojačano jer se teško prihvata činjenica da nije više dovoljno da se rodite kao muškarac, već i da stvorite sebe kao osobu. Ako samo pogledate devojčice i dečake dok su mali, shvatićete do koje mere su razlike društveno indukovane, ali i koliko mnogo materijala izvorno dobijete za stvaranje divnih ljudi oba pola – kaže Elena Kuzmanović.
– Čak je to možda i novi oblik jačine i muževnosti. To će nam pokazati nove generacije muškaraca koji ispoljavaju i verbalizuju emocije, brinu o porodici, sebi, a ujedno ostvaruju uspešne karijere. Njihova jačina se više ne meri fizičkom spremnošću, već mentalnim i emocionalnim kapacitetima. Svoje supruge doživljavaju kao partnerke na koje zaista mogu da se oslone i svesni su olakšica u svom životu koje donosi ravnopravnost. Teret privređivanja ili brige o deci više nije samo na jednom partneru, pa se podele poslova vrše na osnovu dogovora i individualnih razlika, a ne prema polu – ističe psiholog.
Da pomaka ima dokazuju svi oni muškarci koji će odbiti poziv u kafanu ne zato što im treba odobrenje supruge, kako ih drugari prozivaju, već zato što žele da budu sa detetom. I oni dovoljno sigurni u sebe da znaju da to što poštuju ženu ne znači da igraju kako ona svira.
– Mislim da sada dolazi do velike promene među polovima, nastale su nove generacije muškaraca koje se ponose drugačijim ulogama. To daje nadu da će generacije rođene u poslednjih deset godina biti uravnoteženiji ljudi koji zapravo odrastaju sa oba roditelja ravnopravno – zaključuje Kuzmanovićeva.
Komentari 0