Ali, nakon šest mučnih pokušaja trudnoće, dobro smo znali u šta smo se upustili.
A da li smo zaista znali?
Da, očekivali smo nedostatak sna, očekivali smo da će sve naše potrebe postati nebitne. Navikao sam se na ideju da je tuširanje duže od pet minuta čist luksuz. A to su samo sitnice. Roditeljstvo me je promenilo na mnogo značajniji način. Naša ćerka je mene i suprugu naučila koliko zapravo jaka ljubav može da bude. Kada uzmete taj mali zamotuljak u naručje, osećate u isto vreme neopisiv strah, ali i da ste najjači na svetu.
A ono što nas je najviše iznenadilo je koliko se promenio odnos supruge i mene. Odjednom nisam više bio najvažnija osoba u životu moje žene. Do tog trenutka gledao sam na nas kao na tim sa zajedničkim ciljem. Od trenutka kada smo dobili ćerku, putevi su nam se razdvojili. Ona je brinula da li je dete dovoljno nahranjeno, ja sam smišljao kako da produkt varenja naše ćerke izbacimo iz njenog bodija. Naravno, govorim u metaforama.
Žena i ja smo u braku šest godina. I svaki par će vam reći da, koliko god radili na toj iskri strasti, neke stvari će splasnuti. A čak i ne govorim o seksu. Nedostaju mi obične stvari, poput onih da moju ženu zapravo interesuje šta sam radio danas. Nekada, koliko god da je bila zauzeta, volela je da čuje šta sam radio i ponašala se kao da se bavim zaista fascinantnim stvarima. Bilo joj je zanimljivo da me sluša, čak i kada sam se po milioniti put žalio na iste stvari na poslu. Nekada sam joj bio zanimljiv, danas se osećam kao da joj smetam. U retkim situacijama kada zapravo razgovaramo, skoro da mogu da čujem kako u sebi nabraja šta sve treba da završi od poslova. I verujem da ona deli moja osećanja. Kada dobijete dete, razgovori vam obično zvuče ovako:
Večera?
Psi!
Psi za večeru?!
Ne, pse treba prošetati. Večeraćemo posle toga.
Ko će večerati, mi ili dete?
Toliko ste umorni i rastrzani da i ne primećujete niz besmislenih rečenica koje se sada pojavljuju umesto pravog razgovora.
Nedostaje mi i njen smeh. Da, i sada se smeje nečemu što je beba uradila, ali nedostaju mi one naše interne fore koje ima svaki par. Zaboravila je na njih.
Kada je moja žena rodila ćerku carskim rezom, sestra me je pitala da li želim da idem kod bebe ili da ostanem sa suprugom, koja se u to vreme tresla jer je dolazila sebi nakon anestezije. Doneo sam mučnu odluku da odem kod ćerke, zato što me je žena pre porođaja naterala da joj obećam da ću uvek, u svim okolnostima, iznad svega stavljati našu ćerku. I ja bih isto očekivao od nje.
Ta devojčica je nama sve na svetu, znači nam više od nas samih. I da, možda moja žena nije ukapirala neku moju foru kojom sam želeo da je nasmejem, ali prošle noći me je ostavila da spavam iako je bio moj red da kupam dete, i to je sada novi dokaz ljubavi. Možda sam ja zaboravio da je pitam kako joj je prošao dan, ali sam joj ispričao nešto smešno što je uradila naša ćerka. To je moja nova izjava ljubavi. A kada se naše dete glasno nasmeje, osećamo veću ljubav nego ikada ranije.
Dakle, da, nedostaje mi moja žena. Nedostaje mi i naš odnos pre deteta. Ali, uspeo sam da se ponovo zaljubim, ovog puta u majku svog deteta.
Izvor: Blic
Komentari 0