Sestra i zet nisu mogli da me isteraju iz kuće prvih mesec dana. Sve sam radila što i moja sestra osim dojenja naravno. Ali ni sama nisam mogla da verujem koliko to može biti teško.
Kada je malo porastao a sestra se vratila na posao počela sam da ga čuvam subotom. To je izgledalo otprilike ovako. Ustanem rano i jedva se dogegam do njih. Onda mi sestra kaže da ga budim za pola sata a ja Boga molim da dremne još malo pošto ne vidim na oči. Naravno od te priče nije bilo ništa. Onda doručak. Molim ga da jede, pretim, mrštim se. Ma ništa. Onda uzme zalogaj pa sve ispljune a usta obriše o zavesu. Isprlja se tako više puta pa jedini epilog doručka bude sve oko nas prljavo a kalorija unetih nula.
Onda su nas čekale druge muke. Prohodavanje a meni je neverovatno teško bilo da ga držim jer je naravno opterećenje za kičmu. Ne znam šta sam mislila, da će sam da ustane jednog dana i da zna da hoda.
Najgore kada ga uhvati nervoza kada mu se spava a neće. Pa onda nunaj, pevaj, nerviraj se. I to tako traje, traje. Taman zaspi a zove sestra u pita da je ustao. Osećala sam se pogubljeno kao Mister Bin u onoj epizodi kada mu se beba zakači na kola.
E jedino što je išlo glatko je šetnja. Mogla sam bre da šetam sa njim do mile volje i tad bi bio miran. Samo što se bližila zima pa višesatne šetnje nisu dolazile u obzir.
E onda sam ja dobila Isidoru. A posle dve godine se rodio i moj drugi sestrić. E tu već počinje žurka. Evo kako to otprilike izgleda. Sergej ima sedam godina i one je mali pametnjaković. Podseća na ono pile iz crtaća sa naočarima. Isidora ima pet i strašno je nervira što Sergej samo radi matematičke zadatke. A pri tom i nju smara da i ona uči sa njim. Isidora ima pet i ona je negde između. Voli da crta i da uči slova ali isto tako i da se igra. A Viktor ima tri godine i on je harambaša. Valjda kao najmlađi navikao je da se bori za sebe. On je prava mala štetičina koju jedini možeš da smiriš ako mu daš telefon. A onda opet moraš da vodiš računa da ne provodi previše vremena sa tim nepotrebnim stvarima.
Sećam se, mi sveže okrečili Dodinu sobu. Deca doručkuju u kuhinji. I u jednom trenutku mlađi sestić kreće da trči i sa sve masnim rukama se zalepi za zid. Mrak mi je pao na oči. A mom mužu je bilo simpatično, kaže imamo njegove otiske za uspomenu.
Odlazak u prodavnicu je posebna priča. Najgore što je u mojoj prodavnici uvek velika gužva pa mi lako šmugnu između rafova. Uvek se trudim da sve obavim pre nego što se banda skupi ali leti na primer žele sladoled a prvi frižider ne radi. Onda opet u prodavnicu a tamo frižideri više različitih proivođača. Pa onda tako biraju. Pa hoće ovaj, te neće onaj. I svi uzmu različite. I onda čim počnu da ih ližu neće taj, onaj drugi je lepši. Onda duboko udahnem vazduh i idemo dalje.
Poseban krug pakla je kada treba najmlađe dete da spava. Najstarije ne spava a srednje može i ne mora. Ali tada niko od njih ne bi da spava. I imaju neku neodoljivu potrebu da budu glasni. A ja naravno kako dotaknem jastuk istog sekunda mi se pridrema a mali baksuz ne želi da spava. Onda mi beži sa kreveta, smišlja gomilu izgovora, traži nešto. I opet dođe vreme kada već treba da ustane i onda ne znam šta da radim. Onda razmišljam da li će to uticati na njegovo noćno spavanje pa će me sestra i zet dokusuriti.
Ipak ništa nije lepše kada se dečija graja čuje po kući i kada se rastrče po dvorištu. Kada se prskaju, jure, voze bicikle. Kada odrastaju zajedno, usmereni jedno na drugo.
I ne znam ni sama da li mogu reći da li svoje dete više volim od svojih sestrića. Pre bih rekla da prema njoj imam veće obaveze i odgovornost ali sasvim sigurno je moje srce podeljeno na tri dela.
A gledati njih kako rastu je zaista neprocenjivo. Gledati njihove različitosti i to kako se međusobno nadopunjuju. Sergej će biti mali pametnjaković, Isidora umetnica a Viktor sportista. Šalim se naravno, ali je lepo gledati kako imaju totalno različite afinitete.
A tek spektar igračaka koji je. Tu su dinosaurusi, autići, bojice, flomasteri, matematičke zbirke…
Oni tako brzo rastu. Prosto je neverovatno da je onaj naš prvi bebac sada đak prvak. Teško je prihvatiti da više ne želi da se mazi i ljubi. Ali on je već dečak. Sada mazimo ove mlađe a onda moramo da čekamo neke nove bebe željne zagrljaja jer mi uvek jesmo.
mama Jelena
Komentari 0