Psiholozi, sve više, dokazuju da postoje lične karakteristike koje nazivaju emocionalnom inteligencijom, a koje su odgovorne za sve oblike ljudskog ponašanja, stanja osećanja, odnose prema drugima, načine obavljanja poslova i za individualno zdravstveno stanje.
Šta je emocionalna inteligencija?
Danas, postoji veliki broj definicija emocionalne inteligencije, koje pokušavaju da uključe sve kategorije prisutnih emocija. Vidljive su i merljive kroz ponašanje jer ih osoba obrađuje svojim intelektualnim kapacitetima, najpre logičkim rasuđivanjem i mišljenjem. Jedna od danas sveobuhvatnih i prihvaćenih definicija je ona koja ističe da se emocionalna inteligencija odnosi na sposobnost: rezonovanja i razmišljanja o emocijama; sposobnosti tačnog opažanja emocija; pristupanju, pokretanju i proizvodnji emocija; pokretanja mišljenja da bi se razumele emocije i da bi se uvećalo znanje o emocijama; regulisanja i usmeravanja emocija da bi došlo do emocionalnog i intelektualnog rasta i razvoja. Pojam emocionalne inteligencije kao i objašnjenje iste, potiče iz teorije o višestrukoj inteligenciji.
Višestruka emocionalna inteligencija
Ističe se da postoji mnogo različitih tipova emocionalne inteligencije. Tako, na primer, jedan tip ima sposobnosti razumevanja, otkrivanja i kontrolisanja sopstvenih stanja osećanja (posebne unutrašnje sposobnosti ličnosti). Drugi tip ima sposobnosti da razume, označi i utiče na emocije drugih ljudi (inteligencija za međuljudske odnose). Iako se različite vrste inteligencije pojavljuju zajedno, posedovanje jedne vrste, ne garantuje da osoba ima i drugu vrstu inteligencije. Svako zna iz sopstvenog iskustva, da su neki ljudi sposobni da emocionalno manipulišu drugima, a da pri tom nemaju dovoljno uvida u uspehe u sopstvenom životu. Neki ljudi su usmereni samo na trenutna sopstvena stanja osećanja i nemaju uvid tuđa stanja osećanja. U osnovi svake definicije ili objašnjenja emocionalne inteligencije uvek se dotiče učenje kao proces koji počinje odmah nakon rođenja deteta.
Značaj emocionalne inteligencije?
Sposobnost predviđanja i uticaja na emocije drugih osoba je jedna od najvažnijih veština koju osoba može da ima. Školska deca treba da imaju razvijenu inteligenciju za međuljudske odnose, da bi bila prihvaćena od strane druge dece, da bi mogla da učestvuju u razgovorima, pregovorima i dogovorima. Posedujući takvu veštinu, ona su emocionalno mirna i stabilna a tada zadovoljna. U tinejdžerskom uzrastu, takva vrsta emocionalne inteligencije je usmerena na razvijanje heteroseksualnih odnosa i održavanje prijateljstva. Adolescentima je emocionalna inteligencija potrebna da se kreću i uspevaju u svetu rada, zaposlenja i u međuljudskim odnosima. Ako nema razumevanja, kao i odsustva kontrole nad ličnim emocijama, nema ni pravih aktivnosti, ni uspeha u stvarnom svetu; dolazi do velikih psiholoških reakcija. Savremena istraživanja su pokazala da je emocionalna inteligencija značajnija od klasičnog IQ-a (koeficijenta inteligencije), kada su u pitanju zaposlenje i zadovoljstvo životom. Naravno, ima jako puno bistrih, inteligentnih ljudi i dece u svakom okruženju, koja pokazuju nisku emocionalnu inteligenciju i koja zbog toga ne postižu u nekim oblastima svog života mnogo uspeha. Napravljen je veliki broj psiholoških testova za decu i odrasle preko kojih se mogu izmeriti sposobnosti emocionalne inteligencije.
Obrada emocionalne informacije
Inteligencija u svojoj suštini predstavlja obradu informacija. Emocije predstavljaju oblik informacije o sopstvenom telu i kako ono reaguje na spoljašnji svet i njegova mišljenja ili ideje. Emocije uključuju dva dela: fizičke promene u telu (kao: ubrzani rad srca, znojenje dlanova, zatezanje mišića i dr.); i stanja osećanja koja su ovim prethodnim izazvana (kao: napetost, anksioznost, strah i sl.). Fizičke promene se odvijaju bez svesne kontrole, ali mozak koji je svestan može da nauči da prepozna promene koje se dešavaju u telu. Zatim, može da signalizira emocije, pa tako može da izabere način reagovanja.
Govor i jezik su ključni za razvoj emocionalne inteligencije
Jedan od najjačih načina kako mozak preuzima kontrolu, je kada osećanja pretapa u reči. Jedan ljutiti četvorogodišnjak može da kaže:“Mrzim te!“ Međutim, jedan dvogodišnjak, može samo da vrišti i udara. Emocionalna inteligencija ne počinje na uzrastu od četiri godine, već odmah po rođenju. Prvi plač tek rođene bebe predstavlja početak govora. Poznato je da novorođenčad pokušava da operiše sa svojim emocijama. Tako, na primer:
* Preterano razdražljivo novorođenče, zatvara svoje oči i upada u san, efikasno se odvajajući i povlačeći od snažne stimulacije.
* Devetomesečna beba će se ljuljati napred i nazad, pet minuta u proseku pre nego što zaspi, jer je to način da se smiri. Druga beba istog uzrasta, će vrteti svoju kosu ili sisati prst.
* U periodu adolescencije ili u potpuno odraslom dobu, ljudi i dalje koriste neke od istih metoda telesne kontrole (glađenje rukama, obuhvatanje, vrćenje kose, pušenje i sl.)
* Beba stara devet ili deset mesci je već vrlo vešta da “čita“ i reaguje na majčin izraz lica, tužan, anksiozan, veseo, srećan ili nešto drugo. Sposobno je da odreaguje adekvatno.
Razvoj emocionalne inteligencije će zavisiti od mnogo spoljašnjih i unutrašnjih faktora.
GOVOR I JEZIK KAO SREDSTVO MANIPULACIJE
Govor i jezik predstavljaju fleksibilno i snažno sredstvo manipulisanja emocijama, jer uključuju i složenije emocije, kao što su: ljubomora, zavist, razočarenje, dosadu i dr. Kod svih ljudi postoji i unutrašnji govor (čovek priča sam sa sobom u vidu misli), vodi dnevnik, piše pesme ili tekstove. U cilju dobrog usmeravanja i pravilnog razvijanja dece, najbolji način je da se u govoru koristi mnogo reči koje okrivaju stanja osećanja i raspoloženja, kao: ljut, besan, tužan, uzbuđen, osujećen, brižan itd. Što pre deca usvoje ovakav rečnik to će ranije bolje usmeravati i kontrolisati svoju emocionalnu inteligenciju.
UTICAJ NA EMOCIJE
Novorođenčad su veoma vešta da utiču na emocije svoje okoline, jer se oglašava plačem. To je period u kome je dete došlo na svet svojim potencijalima i period u kome je početak stvaranja emocionalne inteligencije.
ADEKVATNA EMOCIONALNA REAKCIJA
Od druge godine života, dete je sposobno adekvatno emocionalno da reaguje na svaku situaciju. Ono svojim govorno jezičkim ponašanjem pokazuje svoju emociju. Može spontano da uzme slikovnicu i da počne da priča sve što ume i zna, u svom okruženju, pri tom stavljajući akcenat na sve što je naučilo i što zna.
Priredila: Neda Subota
Komentari 0