Strašna misao mi je prošla kroz glavu dok sam doručkovao: Mi polako ubijamo buduće inovacije.
Dozvolite mi da objasnim.
Uzmimo kao primer „iPad“ – njega su izumeli i stvorili odrasli koji su se igrali napolju kad su bili deca. Danas većina dece sedi u kući zalepljena za „iPad“.
Zvuči smešno, ali današnji „iPad“ može sprečiti stvaranje budućih sličnih aparata.
Od trenutka kada je „iPad“ bio izmišljen, znali smo da je to izuzetan tethnološki izum. Da bi bio izgrađen, tim briljantnih ljudi morao je da reši važne probleme, da stvori bezbroj komponenti i da bude uporan.
Sećam se priče o „Apple“ uređaju. Izvršni direktor je rekao svom timu da mora da napravi što funkcionalniji, a što manji uređaj. On mora da bude tanak, lagan i lep. Kako su to uradili?
Onda sam se setio svog odrastanja u malom gradu Vest Lin u Oregonu. Mnogim danima sam trčao po dvorištu, igrao se crevom i prskalicama. Gradio sam tvrđave od svega što bih našao. Pravio sam male kuće za mrave.
Ujutru sam istrčavao u baštu da vidim da li je ono što sam juče posadio magično izraslo preko noći. Pokušavao sam da napravim kućicu za ptice od drveta i eksera koje sam našao.
Zimi je bilo hladno da bih se igrao napolju, pa sam u kući sate i sate provodio stvarajući svoje svetove od lego kockica i novca od Monopola. Nisam voleo ograničenja – trebala mi je samo kofa kockica da napravim ono što sam zamislim.
Ako ste stariji od 20 i 30 godina, onda sigurno imate slične priče. Sigurno ste i sami nešto pravili od inače dosadnih predmeta.
Niste bili zavisni od nečije kreativnosti i genijalnosti. Znali ste da sanjate.
Nije vam bio potreban neko da vas zabavi ili da za vas napravi stvari koje će vas zabaviti. Zabavljali ste se najjednostavnijim stvarima, sami.
Kada je ova generacija stvaralaca „Apple“ uređaja sela i počela da razmišlja kako da sprovede u delo zahteve poslodavca, imala je dobru pozadinu iz svojih sopstvenih dvorišta.
Oni su znali kako da reše problem, jer su ga rešavali ranije. Oni su znali da izmaštaju nove mogućnosti, jer su to radili otkad su bili deca.
To me dovodi do potresne istine: Ako dozvolimo današnjim generacijama dece da se zablenu u ekran male šarene kutije, oduzećemo im radoznalost i kreativnost, iste one osobine koje su bile potrebne da se napravi uređaj koji drže u ruci.
Ako im ne zabranimo tu laku zabavu, nikad neće naučiti da se zabave sami.
Ne znam kakvo je vaše rešenje – ali znam da mora biti drastično. Vreme je da prestanete da govorite „Ali jednostavno je lakše umiriti ih tako“ ili „Razbesneće se ako im zabranimo“.
Čak ni Stiv Džobs, vizionar koji stoji iza kreacije „iPad“ uređaja, nije dozvolio svojoj deci da ga koriste. Terao ih je da se igraju napolju, da čitaju knjige i da se druže sa ljudima uživo.
Ali treba da se zapitamo i sledeće. Da li naša deca samo rade ono što i mi, njihovi roditelji, radimo? Da li i mi odrasli zaboravljamo na avanture koje smo imali? Da li zato što smo lenji sedimo i čitamo Tviter umesto da svojoj deci ukažemo na bezbroj prilika i mogućnosti za maštanje?
Mi imamo potencijal da stvorimo novu generaciju dece koja će stvarati i istraživati – koja mogu da razmišljaju za sebe i kreiraju zanimljive stvari.
Ako to ne uradimo, budućih izuma neće biti.
Hajde da odgajamo generacije dece koja će graditi kućice za ptice i igrati se priskalicom u dvorištu, generaciju dece koja će saditi biljke i uraditi sve samo da nađe način da se zabavi.
Njihova budućnost zavisi od nas.
Izvor: Blic žena
Komentari 0