Foto: Canva
Polazeći od toga da je potcenjivanje deteta isto što i neljubav, roditelji često odlaze u suprotnu krajnost, izjednačavajući ljubav sa precenjivanjem.
Za detetov razvoj je najbolje kada roditelji vole dete i to mu pokazuju, realistično sagledavajući detetove osobine i sposobnosti. Kako je dete potencijal koji se razvija, roditelji mu mogu pomoći da razvije neke sposobnosti i osobine, ali i tada moraju da pođu od realistične procene detetovog trenutnog stanja.
Problem nastupa kada roditelji u detetu vide one kvalitete i sposobnosti koje dete nema ili ih nema u tolikoj meri koliko mu ih pripisuju.
Većina roditelja je subjektivna, to jest doživljava vlastito dete kao posebno i izuzetno, naročito ako je ono jedino ili omiljeno dete. Problem nastaje kada roditelj svoj doživljaj poistoveti sa realnošću tako da očekuje i zahteva da svi, uključujući i dete, prihvate datu „realnost”.
Smatrajući da je njihova emocija preširoka da bi stala u reč ljubav, ovi roditelji detetu nude zaljubljenost, divljenje i obožavanje. Divljenje dolazi od latinskog divus – božanstvo, bog – i znači obožavanje. Kada se roditeljskoj idealizaciji deteta pridruži njegova idolizacija, rezultat je neka vrsta „dete-poklonstva” u kojoj dete tretiraju kao polu-boga ili božanstvo.
Obožavanje dece podupiru različite teorije, poput one o „indigo deci” koja navodno poseduju natprirodne sposobnosti, a tu decu je moguće prepoznati po tome što njihova „aura” zrači svetlošću boje indiga.
Ako se zapitamo koliko roditeljsko obožavanje pomaže deci da se razviju u funkcionalne odrasle, odgovor je – nimalo. Kako je za njih normalan odnos u kojem su u centru, uzdignuta kao najvažnija, predmet pažnje, ispunjavanja želja i bezuslovne ljubavi, ova deca postaju narcisi koji ga očekuju od svih drugih, kako u detinjstvu, tako i kasnije.
Kada neko na osnovu svog ranog iskustva nauči da poistovećuje obožavanje i ljubav, on kao odrasla osoba očekuje da mu svako ko ga voli iskazuje obožavanje. Ne samo da odrasle tatine ćerke i mamini sinovi ne razumeju da ljubav nije obožavanje, nego ni da partnersku ljubav ne treba upoređivati sa roditeljskom.
Obožavanom detetu je veliki problem da zadrži pozitivnu sliku o sebi kada se suoči sa grupom vršnjaka u kojoj ne nailazi na obožavanje. Tada zaključuje ili da nije izuzetno ili da mu drugi zavide.
Dobro je da roditelji shvate da obožavanje nije viši oblik ljubavi prema deci, već da je nepotrebno i štetno.
Zoran Milivojević
Politika
Postoji velika mogućnost da danas roditelji uvedu dete u ovu zamku obožavanja. Ja sam u situaciji gde suprug i ja imamo jedino dete u familiji i to na jedvite jade pod stare dane. I još muško, što je crnogorskom okruženju jak bitno te ističu svako malo. Te mu jepa glava, te vidi kako vadi kocke iz posude sam, te zna da kaže baba i deda. Glava mu je normalna, ko u sve dece, a to što brblja i igra se nive nikakva napredna osobina jer ima 9 meseci. I ja bih volela da je nešto specijalno ali za sad je kao svako drugo dete. Volela bih da budem što realnija jet autor ovog teksta tačno predviđa šta će se desiti kad mali Bog siđe među ljude, obične kao što je i on sam. Ako čitate komentare na nekim drugim sajtovima, videćete kako roditelji preteruju: prohodalo sa osam meseci, recituje pesmice sa devet. Čemu to, ja sam prohodala sa 12 meseci a moja sestra sa 14, gde se to danas vidi i kpme je to bino kad nas upozna kao osobe?