Drago mi je, ja sam najgora mama na svetu. Sedim u mraku i jedem čokoladu koja nestaje brže nego što bih volela. Do malopre sam plakala. Nisam mogla da dočekam da svi odu na spavanje da najzad dam oduška sebi. Danas sam bila na pola koraka od telefona i od poziva u kojem bih rekla mami da dođe po mene. Da sam zaista pozvala mamu, verovatno bih ridala pola sata i rekla joj da sve ovo nije za mene, da normalan čovek prosto ne može nositi toliku odgovornost, da mi preporuči neki lek, jer nije normalno da nisi u PMS-u, a da imaš tolike promene u raspoloženju.
Ode čokolada…
Odoh još malo da plačem…
Okej, evo sada mi je koncentracija malo bolja. Šećer je učinio svoje. Ako bi neko ovde bio ljubazan, pa da mi kaže, da mi odgovori na pitanje: “A kako vi izlazite na kraj sa vašim trogodišnjakom?” Recite, molim vas, ali iskreno. Nemojte mi samo prosipati sva ona ižvakana i prežvakana pravila o tome kako morate imati strpljenja, strpljenja, strpljenja, kako decu treba ljubiti i grliti i govoriti im koliko su važna, itd. Iako sam najgora mama na svetu, da nosim karmin, moj trogodišnjak bio bi sav crven, eto toliko ga ljubim. I grlim ga. I strpljiva sam. Beskrajno strpljiva. I govorim mu, a i moji postupci mu više od svega govore koliko je važan. Toliko je važan da sam danas pobegla od njega u drugu sobu i počela da plačem. Ne, nije me video. Šta ti je čovek… I kakva im je to faza? Šta znači to “ne“ u svakoj, ali baš svakoj situaciji, razgovoru, na ulici, kod kuće, u prodavnici, u parku, na semaforu, na pešačkom prelazu, dok čitamo knjigu, dok slažemo slagalicu, dok crtamo, dok ručamo? To „ne“ on razvlači dok ga izgovara, razmaženo ga pevuši i gleda me kao da me čika, onako ispod obrva dok se smeška… I ja onda dobijem taj poriv da vičem na njega do iznemoglosti, da ga protresem i da ga ljubim i grlim do iznemoglosti, istovremeno. Zašto me zove za svaku sitnicu, traži vodu, kašiku, maramicu, loptu, da zavrnem rukav, da pomerim stolicu, da dodam knjigu, da sklonim knjigu… Nekad se umorim od ponavljanja, pa ga poslušam. Onda, naravno, svojevoljno postajem rob sve do trenutka dok se ponovo ne pobunim. I nije on kriv, ne, on samo radi što verovatno svaki trogodišnjak i treba da radi, je li tako? I sad me kritikujte za nedoslednost, slobodno. Kriva sam. Najgora sam mama na svetu.
Sve bi ovo možda bilo donekle savladivo da u našoj kući postoji kutak u koji mogu da se sklonim i da ližem svoje rane, da se isplačem, da presaberem misli i skupim snagu. Čak i dok se kupam, on kuca na vrata kupatila ispitujući me zašto se baš sada kupam i moli me da dođem do ključaonice da se gledamo kroz nju. Tvrda sam srca tu. Samo ponekad mu otpevam pesmicu dok sam u kadi. Onda čekam noć da budem sama, da razmišljam, da se sabiram i oduzimam, da planiram, da kujem planove i strategije, da zapišem ponešto i na papir i to zalepim na frižider da ne zaboravim sutradan… npr. da ne zaboravim da nema igračaka na stolu dok se ruča.
Do skoro je spavao popodne, pa sam tu mogla nekako da presečem dan na pola, da se resetujem, da sklopim oči na deset minuta i da napravim pregled i brzu strategiju. Međutim, popodnevne dremke više nema. Nema i tačka. Tako mi je rekao.
Nedostaje mi da budem sama, da šetam sama. Bez dece, bez muža. Da stavim slušalice i da hodam, da hodam, samo da hodam. I da nikog ne poznajem. Da odem sama u bioskop. Da lunjam po knjižarama celo popodne. Da obiđem čitav grad na biciklu. I da ne moram o tome bilo kome da pričam kad se vratim kući. Da pojedem celu čokoladu sama i da se ne krijem, da nikome ne moram da objašnjavam zašto sam je pojela za jedno veče. Nedostaje mi da budem tužna čitavog dana, da plačem ako mi se plače, da vičem ako mi se viče, da budem to što jesam, jednostavno, a ne ovako, neprestano da razmišljam o tome kakve će posledice ostaviti moje ponašanje na ponašanje, ličnost i osećanja mog deteta. Da ne budem primer. O, kad bi ti psiholozi zamukli na neko vreme i ja kad bih prestala da čitam sve što oni imaju da kažu. Nedostaje mi da odvrnem muziku i da plešem kako želim, sama, da mi niko ne govori da se sklonim, jer ja njemu, eto, oduzimam mesto na podijumu.
I čudna stvar se dešava baš sada. Skoro mogu da čujem njegovo duboko disanje iz druge sobe i skoro da mogu da osetim njegov slatki dah, koji nije sladak od čokolade (ne, nije sigurno, sve sam sama pojela, utata), već od detinjstva, od nevinosti, od dobrote. I ja bih otišla sad do njega, stavila bih mu glavu na grudi i pustila bih ga da me mazi. Da ja malo budem dete. Samo malo. Pa ćemo se od jutra ponovo ćerati. Ne bilo nam zapoveđeno.
Autorka teksta je mama dva dečaka i želi da ostane anonimna jer se stidi zbog savršenih mama
Savjet nemam sem da ovo zvuci kao samohrana majka a ne neko ko ima muza. Doduse samo u jednoj recenici ga pominje. Podelite obaveze i mozes da se posvetis i sebi.
Kupas se otvorenih vrata? Pred detetom od 10 godina?
Ja imam 4 decaka (10,8,4, beba) kupam se otvorenih vrata, spavam u trenerci i majici od prethodnog dana, za rucak nekad imam i picu i sendvice ili jaja. Pola vesa ne peglam, kuca mi je uvek polu sredjena jer taman operem jednu polovinu druga bude u haosu i tako u krug. Radim svaki domaci sa njima svaki dan. Ne zelim da idu na sport, engleski, solfedjo i klavir jer hocu da se igraju i zive. A i ja hocu da imam manje obaveza. Pozelim da odem u manastir na odmor uz mir i tisinu a onda uhvatim sebe kako planiram kog da povedem sa sobom. Jedva cekam da odu u skolu ali sam srecna kad se vrate da mi pricaju sta ima novo. Ne mislim da sam najgora mama na svetu. To su one koje zlostavljaju i bukvalno zanemaruju decu.