Ovo su samo neka pitanja koja podsvesno čuče u nama. I onima koji su već roditelji ali i onima koji planiraju i tek treba da budu. Takva su vremena došla, da nam je teško da preuzmemo odgovornost i za sopstveni život a kamoli tuđ. Uopšte nije čudno što se mladi sve kasnije odlučuju da osnivaju porodice ili to prepuštaju slučaju.
Mislimo da je naša obaveza i odgovornost za život deteta koje smo doneli na ovaj svet. Pitamo se da li će biti zdravo i pravo, da li će biti lepo vaspitano i pristojno, da li će biti vernik, da li će završiti dobru školu, naći dobar posao, da li će zarađivati dovoljno novca, da li će odabrati pravog parnera, kakvog će uopšte seksualnog opredeljenja biti, da li će se srećno venčati, pa onda i da li će naše dete svoje dete lepo vaspitati i izvesti na pravi put i tako zapravo idemo do unedogled. Gde je kraj tog pravog puta? Kada izvedemo dete na pravi put i pustimo ga? Da li ga ikada pustimo?
Koliko god da je dete i da je malo, deca znaju šta žele, više nego odrasli. Tek sa godinama zaboravljamo svoje želje i dobijamo smernice u glavi, šta bismo trebali, i šta je „bolje“, koje su nametnute od strane spoljnih uticaja i faktora.
Možda treba da naučimo decu kako da sama odaberu svoj put. Put na kome će biti srećni, ispunjeni i zahvalni. Jer put nije samo ona putanja kojom je neko već koračao, put je i ona putanja kojom mi prvi prolazimo. Put koji se rađa iza naših koraka.
Koji je pravi put? Da li on zaista postoji? Ili je svaki put, onaj pravi?
Komentari 0