I rekli biste sve je to život, sve smo to zaboravili i danas smo normalni ljudi. Sreća zaista jeste da deca vrlo brzo zaboravljaju ružne situacije. Ali, u zabludi ste ako mislite da ružne reči za sobom ne ostavljaju baš nikakvog traga, pogotovo ako se češće izgovaraju. Činjenica da ih se kao odrasli ljudi živo sećamo govori mnogo o njihovu snažnom delovanju u detinjstvu kad su izgovarane.
Skrivene poruke
Roditelji nisu svesni štetnosti nekih svojih reči. Poteškoća je što one lako postaju sastavni deo svakodnevne komunikacije na koji se brzo navikavamo. Međutim, posledice za dete kojem su upućene dalekosežnije su nego što mislite. Kako dete još nema razvijen kritički odnos prema tuđim stavovima, ružne reči doživljava vrlo intenzivno, a brani se jedinim jednostavnim oružjem dostupnim njegovoj psihi – dete ignoriše poruke. No, ignorisanje je samo delimično.
U rečenici „Ne trči, nespretnjakoviću!“ ono se koncentriše na dve reči „ne“ i „nespretnjaković“. Ono što smo mu ustvari želeli poručiti, a to je da prestane da trči jer će pasti, dete gotovo i nije čulo. Čulo je samo „ne“ i reč uvrede koja se sprema u podsvest. Dete tako i dalje nastavlja činiti ono što smo mu zabranili, a roditelj tu neposlušnost kažnjava dodatnim negativnim rečenicama. Tako situacija postaje još gora.
Reči imaju veliku moć
Psiholozi smatraju da sve osnovne modele ponašanja dete usvaja između svoje treće i šeste godine života. Do treće godine deca su po prirodi optimistična, egoistična, uverena u svoju superiornost i neograničeno su samouverena. Zbog toga će čak i vrlo strogi i kategorični roditelji teško uticati na detetovo ponašanje do treće godine. Ali, posle treće godine stvari se menjaju. Dete počinje intenzivnije da uči o životu, emocijama, vlastitoj i tuđoj ranjivosti te jednostavno postaje prijemčivije. Zbog toga reči i stavovi koje dete u tom periodu čuje imaju najjači uticaj jer se polako počinju ugrađivati u detetove crte ličnosti.
Šta to znači, da pokušamo razjasniti na primeru nekoliko vrsta obrazaca koje roditelji neretko upotrebljavaju u svakodnevnom govoru, a psiholozi savetuju izbegavati ih.
„Ne živi“
Ovo je najozbiljnija i vrlo kategorična naredba koju doduše nijedan roditelj neće izgovoriti niti poželeti svom detetu. Ipak, ispod naših postupaka i reči ponekad se skrivaju upravo takve poruke. Rečenice i fraze primer: „Ne želim te videti! Odlazi u svoju sobu!“, „Nisam ni pomišljala da mogu roditi ovakvo neposlušno dete!“, „Gori nisi mogao ispasti!“ pripadaju ovoj grupi negativnih poruka. U njihovoj službi nalazimo i nešto blaže rečenice: „Koliko problema zbog tebe!“ ili „Ja sam za tebe dala svoj život, a ti meni ovako vraćaš!“
Svaki psiholog će vam istaknuti negativnost takvih rečenica. Dete, slušajući ih, razvija osećaj krivice zahvaljujući kojem roditelj njime lako manipuliše čak i kad ono odraste. Možda vam se kao roditeljima taj princip čini praktičan, no želite li odgojiti čoveka koji će jednog dana biti uspešan, ispunjen i srećan, uvek biste trebali imati na umu da vaše dete to može postati samo ako u detinjstvu ima priliku neometano razvijati svoje potencijale uz vašu podršku.
Napravi li takvu atmosferu da je vama dete večno dužno i pokraj vas ima osećaj krivice ili manje vrednosti, njegovi potencijali i životni uspeh uvek će biti u drugom planu.
Već sam odrasla i nosim svoje prvo dete! Ali i dalje se sećam tih ružnih reči što mi je mama govorila, tipa–> Da sam znala da ćeš takva biti nebih te rodila! Misliš da si bolja od drugih, e pa nisi!.. I tako slične rečenice, a sada kad sam trudna mi govori: Da će moje dete biti gore od mene! I zato ne gajim baš neke osećaje prema njoj!
Tema je vrlo korisna i veoma jasno sazeta,puno hvala..Ja imam sina od 12 i po meseci,ponekad samo progovori mamamama ali jasno je da to nije jos uvek uz znacenje..Ne imitira reci koje mu govorim,ili u toku igre sa njim dok ga stimulisem na ponavljanjem nekih pokreta uz pesmice ne zeli da ponavlja…Pre nedelju dana je poceo da hoda,padne,ustane i nastavi opet hodati..Voli da istrazuje sve sto ga okruzuje,i nema kutak gde on ne zadje,ali sa druge strane ne reaguje puno na poziv kada hocu da ga nesto opomenem,ili mu cisto skrenem paznju dok dira nesto sto bi moglo da ga povredi,cak i veoma glasnim tonom kad mu se obracam kao da ne cuje..ili ne razume NE, dok u drugim situacijama NE,TO JE VRUCE! Odmah bi stao..Kao da vise voli da sam istrazuje umesto da bude u interakciji sa ukucanima…Da li je to jednostavno pitanje karaktera ako uopste mozemo reci s obzirom na uzrast,ili sta vec? Ponekad mi reci okoline „On gleda svoja posla“ tesko padaju..Postoji li nesto sto bih ja mogla da uradim? Unapred hvala
Za sada NIŠTA ne treba da se preduzima!
Beba samo da se prati, SVE što ste opisali je sasvim u redu za ovaj uzrast.
Ja imam 14 mesecno bebe uglavnom ga cuvam sama jer muz ide na posao tacno da nekad viknem na njega kako se ne bi povredio al upotrebljav reci nemoj sreco povredices se dusicke moja nemoj ne e dobro takoj milicko na mamu ajde trgni se mama da zavrsi rabotu pa ke se igramo i mislim da iako je jos mali je srecan i ume da se igra sa decama a i mnogo voli zivotinje ja ih volim i njega tako ucim
To je sasvim u redu!