Piše: Stephanie Gates
Tokom dana, često zamišljam šta bih rekla sebi, kada bi mogla da vratim vreme … Mislim o tome ko sam bila tada – mama dva mala dečaka koji nikada nisu prestali da se kreću, retko su jeli ali su voleli svoj život iako su imali neke nesigurnosti, koje su se kasnije ispostavile nevažnim.
Da sam tada znala ono što sada znam:
1 . Zaista je teško, ali ne radiš ništa pogrešno
Uz moju stariju decu, dosta vremena sam provela razmišljajući o tome kako da delove roditeljstva učinim lakšim . Zašto su moja deca bila tako bučna? Zašto sam stalno gubila njihove sandale / čaše / kape? Šta sam mogla da uradim da moja deca budu mirnija i poslušnija? Kako sam mogla da ih nateram da napuste park bez napada besa ili ostanu u svojim sobama za vreme odmora? Stalno sam razmišljala i pravila strategije…
Sigurno ako je to teško , mora da radim nešto pogrešno . Morao je da postoji način da se olakša život .
Sada, kada bi mogla da vratim vreme, rekla bih …opusti se. Napadi besa , bežanje , nesreće , izgubljene stvari… sve je to normalan deo života male dece . Nisam pravila život težim nego što je potrebno . Podizanje dvoje male deca zaista jeste upravo tako – teško .
Komentari 0