3 pravila pozitivne komunikacije sa decom

Reči imaju veliku moć, mogu da nas pokrenu, motivišu, učine srećnim, ali mogu i da nas rastuže, povrede, blokiraju… Zato je važno da ih pažljivo biramo, kao i način na koji ćemo nešto reći, posebno kada razgovaramo sa najmlađima.

Foto: Flickr

Kada je u pitanju izgradnja kvalitetnog odnosa između roditelja i deteta, važno je da komunikacija bude pozitivna, motivišuća, usmerena ka rešenjima, jer to donosi brojne benefite. S obzirom da deca uče tako što nas posmatraju i oponašaju, bićemo im dobar uzor i možemo očekivati da će i ona usvojiti model pozitivne komunikacije. Da bi se ona razvijala u ovom smeru potrebno je da razumemo kako funkcionišu naši i detetovi misaoni procesi, kao i da usvojimo pravila konstruktivne i efikasne komunikacije. Iz razumevanja se razvija poštovanje prema sagovorniku, a kada postoji poštovanje onda je tu i poverenje.

Upravo to i jeste cilj – da sa detetom gradimo odnos poverenja, da ono zna da smo tu za njega i da može da nam kaže sve što želi i oseća, kao i da mi sa njim razgovaramo tako da nas ono razume.

Evo tri pravila koja bi bilo korisno usvojiti da bi ova uvodna priča prešla sa teorije u praksu.

Zaboravite na kritiku

Roditelji (i drugi odrasli) izgovaraju svakodnevno rečenice za koje i nisu svesni da su zapravo kritika – Opet si isprljao majicu! Hoćeš li već jednom uraditi domaći na vreme, sad kasnimo na trening? Ti uvek poslednji moraš da izađeš iz škole? Ti sve znaš najpametnije, samo nešto pametuješ! Iza njih ne stoji loša namera, više je to konstatacija, međutim kada se one (pre)često ponavljaju u ovakvom obliku, dete ih doživljava mnogo ozbiljnije nego što roditelj misli. U početku dete može da stvori sliku da šta god uradi to nije dovoljno dobro, a kasnije može da kreira mišljenje o sebi da ono samo ne valja. Jasno je da ne može da se izgradi odnos poverenja ako se jedna osoba ne oseća prijatno u komunikaciji, pa je zgodno da roditelj, kada prepozna da govori kritike, promeni način na koji će detetu reći to što želi. Na primer – Budi pažljiviji kada se igraš, sve majice su prljave, nećeš imati šta da obučeš. Počni na vreme da radiš domaći, da bismo stigli na trening. Molim te požuri kada se završe časovi, hladno mi je dok te čekam. Zanimljivo je to što pričaš, gde si to saznao?

Koristite miran ton

Kada vičemo ili pričamo preglasno, našim sagovornicima je neprijatno, a deci posebno. Vikanje podiže tenziju ne samo roditelju već i detetu, ono postaje uznemireno i može da uđe u jako emotivno stanje, da oseća tugu, strah ili bes. Kada smo pod uticajem jakih emocija ne možemo da primamo informacije, dakle dete tada ne može da razume šta mu se govori. Ako roditelj još glasnije kaže – Pa, slušaš li me šta ti govorim! Hajde ponovi šta sam ti rekao! – za dete je to potpuno nemoguće. Ovo roditelja dodatno frustrira i eto začaranog kruga i nemogućnosti za uspostavljanje odnosa poštovanja i poverenja. I sami ste verovatno primetili kako vam dete poklanja više pažnje kada pričate tiše, kako upija sve što kažete. To je zato što je miran ton mnogo delotvorniji i detetu prirodniji. Ako ste zbog nečega uznemireni, najbolje je da primenite (naravno pre toga treba da ovladate) nekim tehnikama za spuštanje tenzije, pa da tek onda pričate sa detetom.

Usmeravajte pažnju ka rešenjima

Stalno ukazivanje na greške koje dete napravi stvoriće mu otpor prema nekoj aktivnosti i poljuljaće mu samopouzdanje. Ono što odrasli često zaboravljaju jeste da se iz grešaka nauče najvažnije lekcije, a da bi dete to zaista moglo, pažnju mu treba usmeravati u tom pravcu. Ako roditelj govori – Pa, što ne paziš, vidi šta si sad uradio, prolio si supu po stolu! Da si počeo na vreme da učiš ne bi dobio dvojku. Naravno da si se smrzla kad si obukla kratke rukave i suknju. – jedino što dete vidi je greška i kritika. To za posledicu ima osećaj krivice, a iz tog osećaja ne može da se razvije motivacija niti da se nauči nešto.

Korisnije je da roditelj kaže – Kada ti se prospe supa uzmi krpu i obriši sto, pa sipaj ponovo. Dobio si lošu ocenu jer si se igrao a nisi učio. Šta sad možeš da zaključiš iz toga? Napolju je suviše hladno za kratak rukav. Sledeći put ponesi džemper ili se obuci toplije.

Na ovaj način mi detetu usmeravamo pažnju na rešenja koja su mu korisnija, na opcije koje su mu na raspolaganju, neutralni smo, nema lošeg osećaja, ljutnje, kritike i iz ove pozicije dete uči na svojim greškama umesto da se oseća loše zbog njih.

Da bi roditelji zaista primenjivali pozitivnu komunikaciju, za početak je dovoljno da primete na koji način razgovaraju sa detetom, da li i koliko se međusobno razumeju, šta im daje rezultat a šta ne. Kada uoče šta bi mogli da promene, tada treba da idu postepeno, korak po korak, jer je za svaku promenu potrebno vreme i strpljenje.

Dragana AleksićAutor: Dragana Aleksić

Profesionalni Family coach (sertifikovani PCM coach, Wingwave coach, NLP Master...)

Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila je na rad sa roditeljima na porodičnim temama širokog spektra, posebno na efikasnu komunikaciju roditelja sa decom, kao i na lični rast i razvoj pojedinaca.
Autor je individualnih i grupnih programa - Umetnost komunikacije sa decom, Emotivni detoks (za lični rast i razvoj, eliminisanje blokada na nivou emocija, uverenja i podsvesnih obrazaca), Back to office (za mame koje se vraćaju na posao posle porodiljskog odsustva).

Više o Dragani možete saznati na aleksicdragana.com
Kontakt: dragana.familycoach@gmail.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA