„Prkosno razdoblje“ ili „Nemogući dvogodišnjaci“

Najveći problem ovog perioda su negativna očekivanja roditelja, koja su proizašla iz staromodnih načela psihologije i raznih medija. Suprotno tome, pokušajte da gledate na sve veću nezavisnost svog deteta kao na poklon, kao na priliku za učenje, a ne kao na problematično razdoblje.

dvogodišnjak

1. Zbog čega veliki broj dece prolazi kroz razdoblje prkosa?

Pitanje je pogrešno postavljeno. Reč je o prirodnom procesu razvoja tokom kojeg dvogodišnje dete postepeno prelazi iz razdoblja u kojem potpuno zavisi od roditelja u razdoblje nezavisne i samostalne osobe. Taj proces posebno je primetan u razdoblju između druge i treće godine, kao i ponovo tokom puberteta. No, važno je naglasiti da deca sarađuju. Deca reaguju prkosom ukoliko roditelji pokušavaju da ga zaustave, umešaju se ili na bilo koji drugi način upravljaju prirodnim tokom dečijeg razvoja! Tokom ovog razdoblja detetu su potrebni roditelji koji su spremni da ih dožive, uživaju sa njima i pruže im vođstvo.

2. Zašto poneka deca ipak ne pokazuju svoj prkos?

Što više roditelji pokušavaju da utiču na dečiji razvoj i postavljaju granice, to je verovatnija veća bitka oko preuzimanja moći.

3. Za koje aspekte razvoja je ovaj period posebno bitan? Da li je uopšte bitan?

Za razvoj novih veština, samopouzdanja i samosvesti, posebno je bitan ovaj period života. Razvoj ličnosti i kvalitet odnosa između roditelja i deteta, takođe, su uslovljeni prisutnošću navedenog perioda razvoja. Relativno jednostavno je „slomiti“ dvogodišnje dete kako bi se ponašalo lepo i poslušno, ali takvi postupci nose visoku cenu koja se primećuje pri ulasku u pubertet. „S tobom je sve u najboljem redu, volimo te takvog kakav jesi i uživamo u tvojoj prisutnosti“ – važna je poruka koju dete u tom periodu svog razvoja mora da dobije. Ukoliko ona izostane, posledice su jasno vidljive u kasnijim fazama razvoja.

4. Jesu li devojčice više sklone prkosu od dečaka? Ukoliko jesu, koji su uzroci tome?

Iz mog iskustva to je stvar kulture, kao i majčinog stava o tome kako bi se žene i devojčice morale ponašati.

5. Koliko dugo traje ovaj period? Ima li nade da će se on završiti do detetove treće godine?

Otprilike godinu dana traje period u kojem dete često govori „Pusti me, mogu sam/a!“, kao što i na svaki pokušaj upravljanja njegovim ponašanjem reaguje negiranjem. Postoje dva konstruktivna načina pomoću kojih roditelji mogu da umanje učestalost prepirki i konflikata, dok u isto vreme pružaju detetu priliku da razvije maksimalno poverenje u vođstvo roditelja i drugih odraslih osoba. Kada dete kaže da nešto može samostalno da uradi, dobar odgovor glasio bi: „Pa to je divno! Slobodno mi reci ako ti pritom zatreba pomoć.“ Kada dete kaže „NE“, potrebno mu je dati minut-dva vremena i videti kako se njegovo prvobitno negiranje menja u potvrdan odgovor. Ukoliko deci nije dopušteno da kažu „ne“, jedino što im preostaje je da se baš uvek slože, a time, baš kao i odrasli, gube svoje dostojanstvo.

6. Mogu li starija braća pozitivno da utiču na dete koje pokazuje prkos?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od konteksta, odnosno od toga šta roditelji smatraju pod pozitivnim uticajem. Ukoliko je starije dete „slomljeno“ i na veštački način prisiljeno da se ponaša poslušno, mlađe dete bi moglo da sledi njegov primer. Ukoliko, pak, starije dete slobodno razvija sve svoje kapacitete, to može da bude inspiracija mlađem.

7. Mogu li roditelji izbeći ovu fazu razvoja? Ne.

Podeli:

Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.