Da li znate šta činite svom školarcu kada mu branite da plače?

Mislite da su suze rezervisane i dozvoljene samo maloj deci? Grešite! Svako dete, kao uostalom i svaki čovek bez obzira na pol, mora imati slobodu da zaplače kada mu se plače.

Foto: Pixabay

Nemojte nikada postideti svoje školsko dete ako plače, čak i ako mislite da je već trebalo prestati s tim fazama plakanja jer će ga klinci iz razreda zezati zbog toga. Neće. Školska učionica je mesto gde klinci zapravo po prvi pravi put počinju sticati osećaj za samog sebe u odnosu na druge. Sve ono ranije bilo je ulaznica u ovaj veliki osećaj samosvesnosti svog vlastitog bića i svojih emocija koje se razlikuje  od čoveka do čoveka – odnosno od deteta do deteta.
Kako navode učitelji –  put sazrevanja nije lak, ali je zabavan i dinamičan. Deca u školskom uzrastu više nisu pod tolikim nadzorom velikih, kao što su bili pre škole, pa samim time dolazi do sve većih međusobnih konflikata koji vode do bolnih iskustava, razočaranja, uvređenosti, ali i otkrivanja vlastite unutarnje snage svakog deteta. To je put u kojem učitelji, a ne više mame i tate, igraju glavnu ulogu sudija  između individualnih potreba pojedinca te grupnih potreba celog razreda. A to je puna torba različitih potreba!

Nisi više beba, prestani da plačeš! 

Nemali broj dece, a i nas samih, iskusio je situaciju kada se usred svađe s školskim prijateljem jednostavno rasplakalo a učitelji su najčešće reagovali rečenicom tipa “prestani da plačeš, nisi više beba”. U tom trenutku svako dete će se postiedetih vlastitih suza i svim silama boriti da se suzdrži pri čemu će se u dečjem mozgu stvoriti haotična borba – suze su samo za bebe – a ja sam veliki, plače mi se – ali ne smem, ne mogu se nigde sakriti – moram prestati!
Suze su inače jedan od najuočljivijih indikatora osećanja i kada su u pitanju deca svesni smo koliko je njima teže nego nama zadržati suze. Ni nama to često ne uspeva, pa zato to ne bismo smeli tražiti ni od svoje dece. Jedno je naravno ukoliko dete plače za svaku sitnicu, bez pravog razloga, u tom slučaju bi takvo dete već trebalo raspoznati kada su suze neminovne i prihvatljive, a kada više  i ne. U stvari, ovaj primer pokazuje upravo to – dete koje je usred bezazlene svađe počelo da plače trebalo bi shvatiti lekciju da takve suze već sada treba umeti da  zadrži. To je uzrast kada počinju da shavatju da njegove emocije više nisu samo njegove emocije, već su deo kolektiva – i to je ta velika stvar odrastanja, ta integracija jednog deteta u društvo  koje nema previše razumevanja isključivo za individualne potrebe pojedinca.

Naravno, ukoliko dete oseti da mu je učinjena velika nepravda, ako ga/ju u takvoj svađi neko povredi i fizički i emocionalno, suze, prave, valjane suze, pokazaće da dete jednostavno nema drugog načina da se trenutno “izleči” osim suzama. A tada su one svakako prihvatljive i takve suze  nemojte ismejavati!
Plakanje pred drugima
Svi oblici plakanja za bazu imaju brojne biološke i psihološke uticaje. Plačemo kada se jako udarimo jer nam od boli automatski krenu suze, plačemo kada nas nešto dirne u dušu, plačemo od sreće kada nam jaki smeh biološki izazove suze u očima, i naravno – plačemo da bi izbacili, odnosno pokazali našu borbu s tugom, besom, ljutnjom, frustracijama. Suze su produžena ruka emocija s kojima se susrećemo mi, i naša deca. Suze su reakcija na emociju i zato nemojte detetu uskraćivati da izbaci svoje emocije, jer ćete mu ućutkivanjem njegovih suza automatski poslati poruku da nema pravo da izrazi svoje emocije.
Zato su suze nekada jednostavno neminovne, čak i ako se pojave usred velike grupe pojedinaca kao što je razred. Učitelji nižih razreda se s jedne strane lako nose s dečjim suzama, jer su na njih još uvek navikli, ali suze u razredu zapravo donose mali haos s obzirom da plač pojedinca utiče i na emocije ostalih u razredu. Zato je pitanje plakanja u školskom uzrastu veoma  osetljivo i kontradiktorno pitanje jer se s jedne strane preporučuje ukoliko je reč o  potrebi, a s druge pokušava se suzbiti ukoliko se  radi o plakanju  bez veze. Zato bi roditelji dece ovog uzrasta trebalo da porade na tome da njihovo dete shvati poentu pravih i bezveznih suza – jer će prve uvek biti, odnosno barem bi trebale biti prihvatljive, a ove druge  ne. Dete bi sada već  trebalo da zna da svojim bezveznim plakanjem u ovom uzrastu neće izazvati saosećanje okoline (što čini prihvatljivim suzama), već upravo suprotno – iritirati će i ometati nastavu, odnosno kolektiv.

Podeli:

Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.