Foto: Pixabay
Deca doživljavaju i izražavaju različita osećanja, ali ubrzo shvate da nisu sva ta osećanja dočekana na isti način od strane roditelja i drugih koji su deo detetovog socijalnog okruženja. Roditelji i drugi koji su u kontaktu sa detetom mu pokazuju da su neka osećanja dobrodošla, a da su neka osećanja nepoželjna.
Nekada je problem u načinu na koji dete izražava osećanje koje je inače dobrodošlo, a nekada je problem u samom osećanju koje se kao takvo smatra neprihvatljivim i nepoželjnim. Prema tome koja su osećanja poželjna, a koja neprihvatljiva, porodice se razlikuju. Nekada na obrazac prihvatljivosti utiče kultura, a nekada je povezan sa polom deteta.
Ljubomora zbog prinove u porodici
Kroz reakcije roditelja i drugih, dete stiče predstave o tome koja su osećanja prihvatljiva, a koja su neprihvatljiva. Želeći da bude voljeno i prihvaćeno, dete se prilagođava tako što preuzima i usvaja ove stavove, koji tako postaju detetovi stavovi prema sopstvenim osećanjima. Ono na taj način izgrađuje sposobnost da reguliše i kontroliše svoje doživljavanje i izražavanje emocija.
Tipično je da dete koje je bilo jedinac postaje ljubomorno kada dobije brata ili sestru. Ovaj problem je posebno izražen kada su deca istog pola i kada je mala uzrasna razlika između njih. Zbog ljubomore dete može biti verbalno ili fizički agresivno prema mlađem detetu. Roditelji reaguju na takvo njegovo ponašanje tako što ga osuđuju i zahtevaju da se kao starije dete odnosi sa ljubavlju prema mlađem. Starije dete može zaključiti da je njegova ljubomora dodatni razlog da izgubi roditeljsku ljubav, tako da prestaje da se ponaša ljubomorno i počinje da prema mlađem detetu pokazuje nežnost i ljubav.
Pitanje koje se postavlja je: gde je otišla ljubomora? Da li je promena detetovog ponašanja zaista dovela do razrešenja problema ljubomore i do prihvatanja mlađeg deteta?
U većini slučajeva ova „zabranjena ljubomora” nije razrešena, već nastavlja da postoji u detetovoj psihi. Postoje dva načina na koji neprihvatljiva, to jest „zabranjena osećanja” nastavljaju da postoje: kao prigušena ili kao potisnuta osećanja.
Kada je neprihvatljivo osećanje prigušeno, osoba ga doživljava, ali ne želi da ga izrazi. Osoba smatra da je u redu da oseća dato osećanje, ali je svesna da se to ne bi svidelo drugim ljudima i zato ga od njih krije. U našem primeru, dete može i dalje doživljavati ljubomoru, ali će je pažljivo prigušivati, skrivati i predstavljati kao neko drugo osećanje.
Kad je tuga zabranjena
Kada je tuga ono osećanje koje je nekome zabranjeno, ta osoba će se boriti sa sobom da je nikada ne pokaže pred drugim ljudima, dok će je samo kada je sama slobodno izražavati plačem. Ona to čini zato što smatra da mora biti jaka da bi bila poštovana, a da je izražavanje tuge i žalosti znak da je neko slabić, tako da je prigušuje pred drugima kako je drugi ne bi prezreli i odbacili.
Još veći stepen zabrane postoji kod potisnutih osećanja. Kada je osećanje potisnuto, tada ga osoba ne doživljava, iako ga na neki način izražava (na osnovu čega znamo da ono postoji). Osoba koja smatra da je izražavanje tuge znak da je neko slabić, sama bi o sebi mislila da je slabić i nedostojna samopoštovanja kada bi se rasplakala. Drugim rečima, ako bi sebi dozvolila da doživi dato osećanje, ona bi počela da sama o sebi misli na veoma negativan način i da sebe prezire. Da bi sačuvala pozitivnu sliku o sebi i samopoštovanje ona je sebi zabranila da oseća i doživljava tugu. Međutim, iako je ne svesno doživljava ta tuga postoji u njenom nesvesnom odakle se indirektno izražava.
Kada bi osobu koja potiskuje tugu naterali da se rasplače, ona bi izrazila tugu, ali bi istovremeno pokvarila svoju sliku o samoj sebi.
Starije dete iz našeg primera sa ljubomorom hoće da bude „dobro” a ne da bude „loše” tako da je prestalo da doživljava ljubomoru, ali je na neki drugi, indirektan način počelo da pokazuje da ne prihvata mlađe dete. Na primer, uvek „zaboravi” da kaže da ima brata ili sestru ili stalno sanja da se mlađe dete razbolelo.
Komentari 0