Toliko puta u životu prođemo pored Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ni ne pogledavši je, a ta zgrada krije mnoga dečja srca koja kucaju unutar tih zidova što su više sreće i patnje upili, i više se borili za život i nadu, nego na kakvom frontu.
Ta mala srcad na bolesničkim krevetima žude da naprave novi korak, devojčice sanjaju da obuku crvenu haljinicu što su dobile prošle godine, a od skora su stasale za nju, neka žele da pojedu babine palačinke, neka da pobede onog svemoćnog Stevana iz Orahove u Need for Speed-u, a neki samo čekaju vreme za posete, kako bi što pre zagrlili svoju mamu.
Kad sam imala 4 godine razbolela sam se. Doktori dugo nisu mogli da utvrde šta nije u redu sa mnom, pa sam mesecima ležala u raznim bolnicama i prošla mukotrpna ispitivanja, između ostalog, i u dečjoj bolnici u Tiršovoj.
Ona mi se nekako najdublje urezala u pamćenje jer sam tu provela najviše vremena, ali i jer se iz sobe koju sam delila sa još troje dece, vide DIF-ovi teniski tereni, beton među lipama. I tako bih svakog dana, kad se završi vreme za posete, kad se isplačem što mama i tata moraju da idu, što nisu doveli mlađeg brata koga su čuvali baba i deda, čamila na tom prozoru i gledala u te teniske terene.
Danas, trideset i nešto godina kasnije, sedim na tribinama tih istih teniskih terena, pod jednom starom lipom i gledam jedno od te „naše“ dece kako igra tenis sa prijateljem i puna sam zahvalnosti prema svim tim doktorima i sestrama koje su se borili i izborili da ozdravim i odrastem.
To „dete“ koje sam upoznala mnogo godina kasnije, mi je ispričao kako je stalno ovde igrao tenis posle škole. I danas, on igra,a ja navijam, samo što posle tenisa, ne ostajem više u Tiršovoj. Hvala dr. Savi Peroviću, hvala mu što mi je spasio život.
Nina Aralica
Komentari 0