Foto: Pixabay
Posle dve godine, učesnici su izgubili težinu, ali su svi bili gladniji nego na početku programa. Razlog leži u ravnoteži između hormona gladi i sitosti kod ljudi koji mršaju. Većina gojaznih ljudi, tvrde naučnici, može da smrša, čak i ako sami drže dijetu. Istraživanje, međutim, pokazuje da samo 20 odsto njih uspeva da održi manju kilažu.
Sa biološke tačke gledišta, u igri su dva faktora: ljudska evolucija i sposobnost orgnizma da obezbedi njegovo preživljavanje. Jedan je hormonski, a drugi predstvalja sposobnost organizma da sačuva energiju.
Hormon gladi se povećava kada smo na dijeti. Kada gubimo kilograme, lučimo više hormona grelina, zbog čega smo gladni. Svi imamo taj hormon. Kada imamo višak kila, pa smršamo, njegov nivo se povećava. Nivoi grelina se, međutim, ne prilagođavaju tokom vremena. Kod učesnika ove dvogodišnje studije, vrednost je ostala visoka tokom perioda od dve godine.
Doktorka Katja Martins, profesorka na norveškom Univerzitetu za nauku i tehnologiju, koja je vodila istraživanje, kaže da je verovatno da će ljudi sa viškom kilograma, posle mršavljenja, tokom ostatka života morati da se nose sa jačim osećajem gladi.
Osobi koja je gojazna treba više energije za disanje, spavanje, probavu hrane ili šetnju. Kada telo izgubi na težini, potrebno je manje energije za ove funkcije, samo zato jer je telo lakše. Neko ko ceo život ima 80 kilograma može da jede više od onoga ko je smršao na 80 kila. Razlika u količini je otprilike 400 kalorija (dobar doručak ili 4 banane). Ljudima koji su smršaili potrebno je manje energije za svoje „novo telo“. Zbog toga su više gladni, jer telo nastoji da vrati težinu.
Gojaznost bi trebalo tretirati kao hroničnu bolest. Važno je znati koji psihološki elementi sprečavaju gubitak kilograma. Naravno, postoje razlike od osobe do osobe. Ljudi mogu da izgube motivaciju i da imaju problema kada je praćenje saveta o ishrani i vežbanju u pitanju. Zbog svega toga je teško održavati novu, manju težinu. Prema studiji, osećaj sitosti nakon jela raste, ali osećaj gladi raste još više, prenosi Telegram.hr.
„Gojaznost je svakodnevna borba do kraja života. Treba da prestanemo da je tretiramo kao kratkotrajnu bolest i da obezbedimo pacijentima podršku i pomoć“, smatra doktorka Martinis.
Prema njenom mišljenju, slično dijabetesu tipa II, kod koga ljudi dobijaju medicinsku pomoć i čije se zdravstveno stanje prati sve vreme, trebalo bi postupati i sa gojaznošću, inače će gojaznim ljudima biti vrlo teško ili nemoguće da sami održe manju kilažu.
IZVOR: SCIENCE MAGAZINE / b92
Komentari 0