I zato, učim svoje sinove da je u redu da devojčice iskažu svoje mišljenje baš na način na koji i oni to rade. Da budu iskrene i jasne. Da se raspravljaju sa njima. Da im kažu da nisu u pravu. Učim ih da je ok da priznaju da nisu u pravu. Da se izvine. Da budu skromni. Istim stvarima učim i nju, ali sam pažljiva. Znam da će ove lekcije i sama naučiti. I dok sa dečacima mogu grublje, jer će društvo i mediji uvek pre prihvatiti njihove stavove, sa njom ne mogu tako. Ona mora da zna da se zauzme za sebe u slučaju da je to potrebno, jer društvo će je učiti da ne može uvek sve reći, a ja to ne treba da radim. Društvo će je osuditi ako se ne smeje, dok će mojim dečacima reći da izgledaju slabo ako se previše smeju.
Moram podići ćerku na taj način da se bori za svoje telo i svoj prostor, dok sa dečacima to ne moram. Da, postoje rizici i opasnosti i za njih, i o tome smo razgovarali, i pričaćemo još kako budu rasli. Ali nije to ono sa čime će se moja ćerka susretati. Postoje stvari koje će ona morati da zna, a koje moji sinovi nikada neće, na istom nivou. (ali da naućiću ih sve da 1. paze na ljude koji su rizični, 2. da znaju kako da ostanu van problema).
Svet u kome danas živimo je drugačiji ako smo žene, odnosno muškarci. I meni se to ne dopada. Učiniću sve što je u mojoj moći da to promenim, da utičem na buduće generacije preko svoje dece, tako da se to barem malo promeni. Ali svet se sporo menja. I da bismo došli do toga da smo svi sigurni i jednaki, to znači jačanje nekih stvari kod moje ćerke, i ublažavanje istih kod mojih sinova, i obratno. To znači borba protiv društva, medija i kulture na različite načine. Znači ne dopustiti da se moja ćerka uvek ponaša kao princeza, a sinovi kao beli vitezovi. Znači naučiti moju ćerku da je ok da ona spasava ljude. Znači naučiti moje sinove da je ok da nekada budu spaseni od strane žena.
Nekada, u svakoj priči moram da naglasim dve različite poente, kako bi svi bili na sredini i shvatili obe strane.
Ne znam da li sam u pravu. Ni jedan roditelj to ne zna. Sve što znam je da koliko god sjajno zvučalo da ih podignem na isti način, ne znam koliko će to uroditi plodom, jer mi smo svi drugačiji, i svet oko nas nije isti za sve. Moram aktivno da pratim spoljašnje uticaje. Ja samo radim najbolje što mogu za svoju decu u ovom strašnom svetu, što je sve što jedan roditelj i može da uradi, zaista.
I u ovom svetu, kako ja to vidim, jeste da nekada moram svoju ćerku da podižem drugačije od svojih sinova.
Prevele: Ivona Jovanović
Izvor Huffingtonpost
Komentari 0