A tu se neka čitateljka našla uvređena: „Kako se autorka, eto, usudila da tako laže i ponizi porodicu sa više dece! Deca u knjizi i žive siromašno i malo izlaze i ne druže se i svako putovanje za njih je kao dar sa neba. A mi imamo toliko dece, svi se nečim bave i nikakve zakrpe nisu ni jednom nosili! Tako da Vestli, takva i takva, ima samo jako loše stereotipe“.
A ja čitam takvo mišljenje i smatram da autorka Vestli uopšte nema stereotipe, jer se ona ne boji materijalnih teškoća, već ih čak nekako i preuveličava, koje potom ti heroji na krativan način prevladavaju.
Stereotipi su u glavi osobe koja se isuviše gnevno bori sa njima.
U mom slučaju, ja čak i ne znam odakle dolaze loši stereotipi. Ja sam na primer, u detinjstvu jako volela crtani: „Majmunčići, napred!“ A nedavno sam ga sa decom gledala i presekla se malo. U pitanju je potpuno bljutava parodija na mamicu sa više dece. Ona je majmun – time je sve već rečeno. Njena deca su nekontrolisani debili. Kosa je raščupana, pogled preplašen, kecelja otrcana, sva u zakrpama. U svakom crtanom ona je zauzeta pokušajima da polako, stidljivo i nesuvislo ispravlja ono što je napravio njen porod. Uopšte, čudo koliko je dobra. Ali ipak, ne treba samu sebe plašiti majmunima, pa još i deci u nasleđe ostavljati svoje strahove.
Takođe se dešava da se neko od članova porodica sa više dece ne stidi materijalnih teškoća, ali da to sve prelazi liniju u suprotnom smeru: porodica se bukvalno razmeće siromaštvom, oblače decu u neke zaista strašne krpe, čak i kada postoji mogućnost da se kupi nešto ili kada poznanici donesu gomilu vrlo lepih stvari. Tu zaista odrastanje dece može da se pokaže veoma gorkim…
Povećani prohtevi u adolescentskom uzrastu najčešće nisu povezani sa realnim imovinskim stanjem drugova iz razreda do kogjeg porodica sa više dece „ne može da dobaci“.
Često stepen dečijeg nemira zbog nemanja svih tih „aparata i spravica“ i odeće govori o njegovom mišljenju o sebi. Devojčica koja misli da nije lepa, zaista može svaki mesec da „cedi“ džepove roditelja, kupujući nove i nove krpice. Dečaku koji je nesiguran u sebe biće potrebni „uspesi“ u tabletima, telefonima i drugoj likvidnoj imovini.
Ovde je prevencija samo jedna – obraćati pažnju na decu (pozitivnu pažnju), ne „ubijati ih u pojam“, ne učiti ih od detinjstva loše shvaćenom smirenju, ne bojati se isuviše lepote i upornosti kod sopstvene dece. A to je već jako teško. Tako vremenom i dolazi do pucanja: „Ti si takva i takva!“ sa povodom i bez povoda, posebno ako je i dece i briga zaista mnogo, a mama je hronično umorna. Između ostalog, dečije mišljenje o sebi je zasebna tema.
Generalno gledano, sve teškoće odrastanja, kako materijalne, tako i nematerijalne, opasnije su što je slabiji kontakt deteta sa roditeljima, što manje u porodici ima onog jednostavnog bliskog odnosa.
Eto, pišeš po internetu i tastatura se „usijala“. Lakše je glasno pročitati neki iznervirani komentar nego zainteresovano porazgovarati sa decom.
Među mojim poznanicima postoji mnogo primera da je topli, normalni kontakt sa decom – moguć. I moguće je sačuvati poverenje, interesovanje i ljubav tinejdžera prema roditeljima i njihovom načinu života.
Pitanje je samo, da li smo mi spremni za takav, dugačak razgovor ili je jednostavnije „izvući se“ i kupiti ajfon?
Autor: Elena Fetisova, žena ruskog sveštenika
Prevod Stanoje Stanković
Izvor: PravoslavniRoditelj.org
Komentari 0