Ako novopečeni otac ozbiljno razmišlja šta da učini da u budućnosti njegova deca ne budu iskompleksirana zbog odsustva ajfona, najbolje je pre svega da se sam otac ozbiljno preispita da nema on sam komplekse jer nema „dobar“ auto ili još nešto slično.
Samo postavljanje pitanja: „Šta da učinim da dete ne bi patilo zbog nedostatka ovog ili onog“, govori o tome da su upravo roditelji zbog ovog ili onog nedovoljno spokojni.
Ako mama i tata nemaju osećanje nezadovoljstva zbog manjka finansija sa željom da celom svetu dokažu svoje neverovatno materijalno blagostanje – onda i deca imaju mnogo šansi da se ne fiksiraju isuviše u budućem životu na materijalna pitanja.
Generalno gledano, ne možemo pripisati „pravo na siromaštvo“ isključivo porodicama sa više dece.
Daleko da svaki jedinac u porodici ide u školu u zlatu i svili. Isto tako i roditelji sa „malo dece“ dele dečiju odeću među rodbinom i susedima u ulazu, a nove stvari kupuju na rasprodajama. I niko nije umro zbog toga.
Postoji, takođe, još jedan specifični „kompleks“ kod ljudi sa više dece.
Jako, isuviše jako, postoji želja da se dokaže – pre svega sebi samima – da „nismo najgori“, da smo mi uopšte normalni.
Znači, negde tamo duboko unutra, još nije prevaziđen stereotip o višedetnosti kao marginalnom fenomenu u svakom shvatanju ove reči. Ponekada čujem (istina, sada već jako retko) žalbe: eto, niko ne voli porodice sa više dece. Pa, mame sa više dece ponekada same sebe „ne vole“!
Gledano sa stanovišta norme, ja još nisam previše višedetna ali već i kod sebe primećujem tu bolesnu težnju: da usput pokažem ljudima oko nas da, eto, mi umemo i da čitamo sa decom i idemo i na ples i uopšte, pametni smo kao da imamo više godina.
Žena za koju je rađanje više od dva deteta apsolutno norma, prosto neće emocionalno da se rasplinjava na slične besmislene sporove sa „društvenim mišljenjem“.
Na internetu me je veoma dotakao razgnevljeni komentar majke sa više dece na knjigu Ane Katrin Vestli „Mama, tata, baka, osmoro dece i teretnjak“. Za decu je u pitanju poklon, a ne knjiga, na česte molbe svojih ćerki sam je čitala naglas, dok već nisam poživčanila, naučivši je napamet. Prosto, veselo, sa ljubavlju napisano. Za roditelje tamo ima i primesa praktične pedagogike.
Komentari 0