Zašto se toliko ljutimo na decu?

Kada razumete razloge svoje ljutnje, možete kontrolisati svoja osećanja tako što ćete objektivno  sagledati situaciju. Dublje razumevanje šta se krije ispod površine često može zaustaviti ljutnju u samom začetku. I zato, hajde da najpre bliže pogledamo koji su to razlozi zbog koji budemo ljuti na svoju decu

Nepostojanje treninga

Roditeljsto  je zadatak od dvadest i četiti sata dnevno, koji nas neprekidno suočava sa raznim izazovima. A ipak, većina nas nije prošla nikakvu obuku iz roditeljstva. Kada prvi put dođemo kući sa bebom , ubrzo otkrivamo da nema priloženih uspustava, i da svakodnevni zadatak moramo obavljati bez učitelja koji bi nam pomogao ili nas vodio. Svako mora da prođe obuku, položi test i dobije dozvolu pre nego što sedne da vozi kola – ali svako može da postane roditelj bez ikakvih veština, znanja ili obuke. Podizanje deteta je vrlo ozbiljna odgovornost i možda najvažniji, najizazovniji, najteži, najintenzivniji, najuzbudljiviji od svih poslova koje ćete obavljati, i možda donosi najviše frustracije. Bespomoćnost, zbunjenost, strah i fustracija su osćanja zbog koji povremeno buknemo u besu.

Deca imaju slobodnu volju

Ne možete naterati dete da jede, spava, sluša, kaže „Molim te“, „Žao mi je“ ili „Hoću nošu“. Deca imaju slobnou volju, i od rođenja funkcionišu potpuno nezavisno od roditelja, iako su potpuno nesposobna da samostalno prežive. To može biti toliko frustirajuće. Deca su deca. Ona nisu „racionalna “ u odraslom smislu reči. Mi često ne možemo da razumemo šta rade ili zašto, jer ni ona sama to ne razumeju. Deca nisu odrasli u malom izdanju. Ona će morati još dug put da pređu nego što dublje razumeju život i pronađu neki smisao (ruku na srce, neki odrasli to nikada ne urade). Mi ne možemo kotrolisati svoju decu, ali kako samo istrajno pokušavamo! Kada ne žele da urade nešto što mi tražimo, kada ne reaguju na roditeljske veštine koje koristimo onako kako od njih očekujemo kada insistiraju na ponašanju koje je za njih štetno, lako eksplodiramo u besu.

Naša očekivanja se razlikuju od realnosti

Tokom prve trudnoće imala sam viziju kako bi život trebalo da izgleda sa bebom u kući. Mogla sam da nas  vidim u našem udobnom domu: posmatrala sam dete kako se igra i smeje dok ja mesim čokoladni kolač u kuhinji. Nigde u svojoj viziiji nisam videla kako uništava vrata od spavaće sobe u napadu besa! To važi za sva naša očekivanja o porodičnom životu, kao i o svakoj pojedinačnoj situaciji. Što su naša očekivanja dalja od realnosti, to više prostora ostaje za ljutnju.

I.J.

Odlomak iz knjige Roditeljska moć u izdanju Psihopolisa

Napisala:  Elizabeta Pentli