Roditelji koji imaju teškoće u uspostavljanju autoriteta u odnosu na dete mogu se podeliti u dve osnovne grupe.
To su:
1. Roditelji koji ne misle da imaju bilo kakav problem i (ili) smatraju da je pitanje autoriteta bez značaja. Oni najčešće uživaju u svom malom „diktatoru“. Nedostatak sopstvenog autoriteta objašnjavaju time da im je to nebitno („Ja sam sa svojim detetom prijatelj i mi smo ravnopravni“), ili time da ne žele detetu da nametnu svoj autoritet („Ne želim da frustriram svojedete“) ili detetovim posebnim osobinama („On je takva ličnost. Tačno zna šta hoće i ne smiruje se dok to ne dobije“, „Pravi je bik, u podznaku strelac“).
2. Roditelji koji nisu zadovoljni nedostatkom svog autoriteta i žele to da promene. 
Oni su često svesni toga da problem koji imaju opterećuje ne samo njih same već i dete. Obično za sobom imaju neuspešne pokušaje vraćanja autoriteta neefikasnim metodama (vikanjem, ucenama, razgovorima, ubeđivanjem, batinama itd.), koje dodatno narušavaju poverenje, a problem autoriteta ne rešavaju. Pri tome nije retkost da je i odnos između samih roditelja narušen zbog postojećih teškoća. Takvi roditelji ponekad (sasvim pogrešno!) veruju da je situacija u kojoj se nalaze mahom teška njima, ali da je dete takvom situacijom zadovoljno i da „dobija ono što hoće“.
“Kada je pitanje autoriteta u porodici tako loše uređeno da remeti njeno normalno funkcionisanje i negativno utiče na sve članove porodice, nije li vreme da se zapitamo jesmo li možda sve suviše iskomplikovali?”
Roditelji koji pripadaju prvoj grupi smatraju da nemaju nikakav problem u odnosu na detetovo i sopstveno ponašanje
Petogodišnji Matija doneo je odluku da ga više neće čuvati žena koja je to dotad radila, a roditelji su ga u tome potpuno podržali, bez ikakvog udubljivanja u problem, smatrajući da on takvu odluku može doneti, to jest da je kompetentan za tako nešto.
Trinaestogodišnja Sanja sama odlučuje o tome kada će se vratiti iz večernjeg provoda. To što ona često dolazi kući posle ponoći i što se ponekad ne zna gde provodi vreme roditelji ne doživljavaju kao problem jer smatraju da o tome Sanja treba sama da odlučuje
Objašnjavati roditeljima poput Matijinih ili Sanjinih kako to što rade nije dobra ideja i zbog čega to nije dobro jeste gubljenje vremena jer su oni uglavnom zadovoljni i sobom i svojim detetom. Jednom rečju, oni nemaju utisak da bilo šta treba da promene. Upravo kod takvog tipa roditelja možete videti kako su spremni da žustro i strastveno brane svoj „pedagoški“ pristup, uz mnogobrojna i složena objašnjenja, a da im pri tom zakazuje najjednostavije zdravorazumsko rezonovanje. Kada se u socijalnom ili (i) emocionalnom razvoju njihovog deteta pojave problemi, često praćeni poremećajima ponašanja, takvi roditelji najčešće su skloni da ili i dalje negiraju postojanje problema, zatvarajući pred njim oči, ili da krivce traže na nekoj drugoj strani (drugovi, vaspitačica, škola, ekonomska kriza, profesori, moralna kriza, bake i deke itd.), ne prepoznajući svoj udeo u nastanku problema.
Roditelji iz prve grupe veoma su često zavedeni verovanjem u „jednakost“ s detetom. Naravno da je priča o jednakosti zamka koja je samo uvijena u oblande istih prava, poštovanja, prijateljstva itd. Da li vaš petogodišnjak ujutru seda u automobil i odlazi na posao, ide u prodavnicu ili možda plaća račune? Tek kada to bude radio, što će moći kad odraste i dostigne fizičku, emocionalnu i socijalnu zrelost, uz materijalnu nezavisnost, onda će moći i da zaposli nekoga; a tek kada nekoga zaposli, moći će i da donese odluku o tome da ta osoba više neće raditi za njega. Naravno da bi bilo sasvim primereno da Matijini roditelji razmotre situaciju u kojoj Matija nije zadovoljan osobom koja ga čuva, da pažljivo ispitaju sve okolnosti (eventualno nepodudaranje dadiljinih vrednosti i pravila sa svojim, Matijinu tugu zbog toga što oni rade i ne provode mnogo vremena s njim, detetov temperament, osobine ličnosti i temperament dadilje i tome slično) i da posle toga donesu odluku. Suprotno tome, iskarikiran odnos jednakosti, u kojem se petogodišnjaku omogućuje da donosi neprimerene odluke, predstavlja sve – samo ne jednakost i poštovanje dečjih prava.
“Roditelji su često zavedeni verovanjem u „jednakost“ s detetom. Naravno da je priča o jednakosti zamka koja je samo uvijena u oblande istih prava, poštovanja, prijateljstva itd. “
Dakle, roditelji nemaju autoritet isključivo zato što su ga se, svesno ili nesvesno, sami odrekli.
Roditeljima koji nisu zadovoljni podelom moći u porodici svakako će laknuti kada uvide da roditeljski autoritet jeste nešto na šta oni imaju pravo, ali i što je njihova obaveza, te da postoje efikasni načini na koje mogu (ponovo) da steknu autoritet.
Ko je gazda u vašoj kući(Odlomak iz knjige “Ko je gazda u vašoj kući” Nevene Lovrinčević, Kreativni centar, 2012.)
Izvor: Detinjarije
Komentari 0