Zašto ne uspevamo da nateramo dete da nas posluša?

Foto: Freepik

Zašto ne uspevamo da nateramo dete da nas posluša, iako pratimo savete i uputstva koji zvuče krajnje razumno i u skladu sa našim uverenjima? Zato što, iako pisani sa najboljim namerama, često predstavaljaju recept za propast. I to iz sledećih razloga:

• bazirani su na spisku lepih želja ili zastarelim prepostavkama o tome kako psiha funkcioniše, bez testiranja u praksi.
• suviše su uopšteni, neprecizni, tako da ih svako razume na svoj način, pa svaki roditelj radi drugačije ubeđen da je baš to „pisac hteo da kaže“
• polaze od uverenja da je dovoljno roditelju objasniti šta da promeni da bi on shvatio i odjednom počeo da se ponaša drugačije sa detetom.

Dakle, da bi neki pristup „upalio“, potrebno je da pomaže i detetu da promeni ponašanje ali i nama da promenimo ponašanje. A ovo drugo nije ništa lakše nego prvo. Što zna svako ko je posle čitanja neke o inspirativne knjige o roditeljstvu rekao „e sad mi je jasno gde grešim, ma sve ću da promenim“, a onda nastavio po starom, ali sada sa novom grižom savesti što je neuspešan u „okretanju novog lista“.

Što je još gore, tako gubimo veru da išta zaista deluje i polako se mirimo sa time da smo mi nemoćni a da je naše dete nerešiv „problem“. I to sve zbog toga što sadržajima za roditelje dominiraju ideje koje lepo zvuče ali ih je teško primeniti.

Kada lepe želje i pretpostavke ne prolaze? Onda kada treba pomoći deci sa ozbiljnim problemima u ponašanju, koja ugrožavaju sebe, druge, kada cele porodice trpe.

Jedna od „adresa“ na koju se roditelji takve dece obraćaju je „Centar za roditeljstvo i dečije vladanje“ pri Univerzitetu Jejl u SAD. I baš zato što je roditeljima koji vape za pomoći potrebno dati primenjiv i delotvoran metod, do njega se dolazilo kroz godine naučnih istraživanja i testiranja u praksi, praćenja porodica i merenja napretka i uspešnosti.

Najbolje metode, koje su dovele do poboljšanja kod dece sa ozbiljnim problemima u ponašanju, primenjive su i na nas ostale, zato što se baziraju na onome što nam je svima zajedničko, našoj prirodi i načinu na koji učimo. One mogu uspešno da se primene na širok raspon izazova kod dece i adolescenata – od jela, spavanja, lične higijene, preko tantruma i konflikata sa braćom i sestrama, do razvijanja radnih navika kod kuće i u školi.

Ovaj pristup čini da počnemo drugačije da gledamo na neka duboko ukorenjena uverenja koja uzimamo zdravo za gotovo i zbog kojih stalno završavamo u ćorsokaku. Daje nam jasne i detaljne putokaze o tome na šta treba da usmerimo svoju pažnju, kako da kod deteta korak po korak izgradimo nove navike i postignemo da samo od sebe radi ono što nismo mogli ni pretnjama da ga nateramo. Začarani krug lošeg ponašanja i naših loših reakcija može da se prekine a ponašanje promeni, ako odbacimo neke zablude – na primer da je svaka kazna loša ili suprotno, da kazna sve rešava – i usvojimo neke smernice.

Ono što se svim roditeljima dopada kod ovog pristupa je što ne traži od nas da postanemo grubi i netolerantni, ali ni da se ulagujemo i popuštamo detetu. Nema vikanja, udaranja, eksplozija besa i ostalih znakova poraza i nemoći. Jasan nam je cilj i kako do njega da dođemo mirno, sistematično i uporno.

I što je najvažnije, ovaj pristup ne traži od nas da sebe promenimo preko noći, već ima u vidu da je i naše ponašanje nešto što se teško i sporo menja i tome je prilagođen. Ne obećava čuda, već nas „hrani“ malim pobedama na putu ka velikim promenama, tako da ni u jednom trenutku ne posustanemo. Poput štapa za koji vežemo biljčicu dok ne ojača, tako i ovaj pristup traži doslednu primenu dok se novo ponašanje ne učvrsti. A onda je naš glavni posao gotov, i ne moramo da se svakodnevno posvećujemo istim problemima.

Autor: Jovana Papan, psihodinamski integrativni kouč u edukaciji