Foto: Freepik
Pričaju bez prestanka o svom danu, pričaju kako ih je njihov brat ili sestra izludela, prepričavaju svoje vratolomije s prijateljima i neprestano iznose činjenice o video igrama. Toliko reči, toliko važnih, a ipak jednostavnih misli oživljenih u našim razgovorima.
Ponekad uživam u svim tim razgovorima, a ponekad me sama količina istih natera da produžim boravak u kupatilu, ali oni pričaju, i znam da su njihove reči važne.
Doći će dan kada će znati da su sigurni. Njihove reči imaju vrednost, i uvek ću biti tu da ih saslušam.
Zato sam se trudila da uvek budem otvorena za razgovor. Pažljivo sam ih slušala dok su pričali o najnovijoj šifri za prevaru u video igrama.
Želela sam da znaju da mi je stalo do svakog razgovora – bilo da je veliki ili mali – jer će negde u budućnosti doći u situaciju kad su reči preteške ili bolne za podeliti.
Sada smo u toj budućnosti. Oni nose mnogo emocijia balansirajući između tinejdžerske buntovnosti i detinje nevinosti. Drhtava uzbuđenost i znatiželja dok kroče u vode samostalnosti, i anksioznost kad sve postane preplavljujuće i zbunjujuće i zastrašujuće.
Njihovi razgovori su se uozbiljili. Više nisu samo u pitanju igre. Sada su to teme koje izgledaju kao da su daleko iznad njihovih godina.
Na sreću, trenutno nemaju interesa za to, ali se suočavaju s neželjenim obrazovanjem na putu kući autobusom. Često sam iznenađena, a onda se setim da svet želi da odrastu prebrzo.
Detinjstvo im se uzima, i često mi se čini kao da su nasilno gurnuti ka svetu adolescencije. Ponekad se čini kao da društvo želi da preskoče jedan važan korak i da ih gurne ka odraslosti u jednom zamahu. Odrastaju brzinom koja je uznemirujuća, ne samo za mene, već i za njih. Srećom, pričaju o tome. I ja sam tu. Slušam.
U poslednje vreme često kažem da mi treba diploma iz psihologije za ovu fazu roditeljstva. Da, šalim se, ali postoji deo mene koji oseća da je to istina. U fazi sam ,,Razgovora”.
Duboke misli i još dublje emocije. Brzi dani koji vas toliko iscrpe. To je teško, i tu sam da im pomognem da nose svoj teret.
Oni govore, a ja ih slušam. Ne paničarite! Ostanite smireni! U isto vreme molim se za neku mudrost da kažem nešto, bilo šta što bi im moglo biti korisno ili utešno. Plašim se da bih na neki način mogla narušiti ovaj krhki osećaj poverenja koji smo izgradili zajedno.
Nakon svega, ležim budna noću i osećam težinu svega toga. Zaista – osećam toliko njihovih velikih emocija, samo na drugačiji način. Uzbudenje i znatiželja za njihovu budućnost, ali i puno teskobe i strepnje zbog svih tih promena koje ne razumem i ne mogu kontrolisati. Nekad je previše.
Prošla noć bila je još jedna teška noć. Slušala sam ih kako dele svoje misli, upijala sve, prepoznajući da smo sada u toj fazi: duboki razgovori. Prvo sam osećala anksioznost, osećajući se potpuno nespremno za ovu odgovornost, uplašena od svih teških razgovora koji nas čekaju, a zatim sam se nasmešila.
Moja deca se osećaju sigurno. Sve one godine slušanja priča o svađama na školskom dvorištu i preteranim detaljima o video igrama su se isplatile.
Ne mogu iskreno reći da sam spremna. Verovatno ću nekad preterano reagovati, znam da sam već i pre rekla pogrešnu stvar, ali sigurna sam da radim nešto ispravno jer deca i dalje razgovaraju sa mnom. Dele neugodne, sramotne i srceparajuće stvari koje im se događaju, i za to sam neizmerno zahvalna.
Kažu da se deca često zatvaraju pred roditeljima u tinejdžerskim godinama, a ko zna, taj dan možda dođe, ali za sada, izuzetno sam srećna.
Ne znam šta radim, puno toga treba da naučim, ali davno sam naučila da ih treba da ih slušam, i tako sam zahvalna što mogu reći da sam nešto učinila ispravno. Moja deca su na pragu potpuno novog sveta, i na neki način, oni me u njega uvode.
Dakle, nastaviću ih slušati.
Prevela: Iris Janković
Lola magazin
Komentari 0