Za mame koje veruju u pozitivno i mirno roditeljstvo ali ga teško sprovode

Odrasla sam uz tradicionalne metode discipline: vikanje, pretnje, nagrade, fizičko kažnjavanje pomešano sa nastupima popustljivosti. Pre nego što sam dobila svoju decu zaklela sam se da ću sve raditi suprotno. Nisam želela da budem takva mama.

Foto: Canva

Bila sam spremna da postanem roditelj. Radila sam kao vaspitačica nekoliko godina i napisala esej na temu socijalno-emocionalno učenje i kuću sam namestila po Montesori metodi pre nego što sam rodila prvo dete.

Ali, na moju žalost, još uvek sam teško savladavala napade besa, rivalitet među braćom i sestrama, nedostatak poslušnosti i borbu oko prevlasti na tih i miran način. Koliko god pokušavala nisam uspevala da na duže vreme budem pozitivan i smireni roditelj.

Dan bih započela smirena i spokojna ali u jednom trenutku nešto bi se desilo i izgubila bih živce, popustila ili se udaljila. Onda bi me ophrvale ružne misli da sam podbacila kao roditelj.

Nakon što sam pročitala brojne kontradiktorne i zbunjujuće informacije o roditeljstvu shvatila sam koje promene u načinu života i vaspitavanju dece meni najviše odgovaraju. Naučila sam tehniku pozitivne discipline, smanjila nered u kući, usporila dnevni tempo, pekla hleb sa decom, pričala im više priča, provodila više vremena u prirodi, izbegavala televiziju i šećer kao da su kuga i vežbala jogu.

Nučili smo tehniku pozitivne discipline

Primetila sam da mi sve to pomaže u suočavanju sa izazovima i stresom modernog doba. Međutim, to nije mnogo uticalo na moje udaljavanje, nerviranje, popuštanje ili jednostavno odustajanje kad se nisam osećala dobro.

Shvatila sam da se borim da budem smireni roditelj jer sam bila zaglavljena u opasnom krugu iz kog nisam znala kako da se izvučem.

Iz svoje prošlosti, naročito iz detinjstva, sam nasledila roditeljske strahove, loše navike, pesimizam i reaktivni obrazac ponašanja. Moj emotivni teret je uticao na moj odnos sa decom, pogotovo kad sam bila umorna, napeta ili pod stresom. Nesvesno sam stvorila emotivnu distancu između sebe i dece i otuđila se.

Iz sopstvenog iskustva sam uvidela da je otuđenost glavni razlog što se deca loše ponašaju jer traže pažnju, agresivna su i ne slušaju. A upravo borba sa tim svakodnevnim lošim ponašanjem je doprinela da se osećam umorno, stresno i napeto. I nimalo smireno.

Očajnički sam želela da prekinem taj začarani krug ali nijedan savet, način, model (čak ni joga) mi nisu stvarno pomogli dok nisam unapredila moj način razmišljanja kao roditelja.

U suštini, morala sam da skroz presečem i promenim dosadašnji, nasleđeni, obrazac ponašanja. Naučila sam kako da prevaziđem emotivne krize, budem bolja mama, rešim se emotivnog tereta, roditeljskih strahova i negativnih misli da bih napokon bila smireni roditelj.

Ono što se zapravo desilo jeste da mi je taj proces učenja pomogao da se emocionalno i energetski pročistim. Rešila sam se svih blokada koje su me sprečavale da se povežem i ostanem povezana sa decom. Jednom kada su te emotivne blokade uklonjene, bilo je lako izvući se iz začaranog kruga negativnog roditeljstva. Mogla sam da kreiram ciklus pozitivnog roditeljstva počevši sa povezivanjem. Upravo povezivanje sa decom je pomoglo i njima da osete pripadnost i budu smirenija. To umanjuje njihovu potrebu da traže pažnju, iskazuju moć, osvetu i svoja negativna osećanja. Shvatila sam da deca jedino mogu da BUDU bolja kada se OSEĆAJU bolje.

I kakvo iznenađenje! Kada se moja deca bolje ponašaju, ja se osećam odmornije, opuštenije i mogu da sa njima komuniciram, reagujem i delam na pozitivniji način. Uklanjajući roditeljske blokade, napravila sam prostor za emocionalni rast i bolju ravnotežu koji mi pomažu da održim povezanost i harmoniju u domu duže vreme.

Što pre shvatimo da je roditeljstvo učenje na duge staze biće nam lakše.

Što pre shvatimo da je roditeljstvo učenje na duge staze biće nam lakše. Nikad neću biti savršena mama. Štaviše, savršenstvo je bilo moj neprijatelj. Ono me je sprečavalo da budem svoja, ranjiva i stvarna. Da kao takva negujem prisnost u našem odnosu.

I dalje mi ponekad bude svega dosta, iznerviram se i naljutim ali sam naučila kako da se lakše povratim iz roditeljskog “nervnog sloma” i povratim vezu roditelj-dete kada se izgubi.

Više ne idem u krevet osećajući krivicu. Brzo si oprostim. Vreme, energiju i mentalni fokus umesto za zabrinutost koristim da otkrijem još emotivnog tereta kog težim da se oslobodim da bih bila bolja sutra. Mirna sam jer znam da će ova promena u razmišljanju imati efekat talasa koji će trajati godinama koje dolaze, a možda i generacijama.

NajboljaMamaNaSvetu

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA