Foto: Flickr
Napisala: Milena Kostić, autor bloga Mama iz magareće klupe
Deca to često i pitaju roditelje, da li više vole njih ili brata, sestru. Nekad je pokretač tipična dečja ljubomora i ona posesivnost da je to samo vaša mama ili samo vaš tata.
A nekad kao da ima i osnove u tome. Jedno dete se favorizuje, on(a) je ono bolje, pametnije, urednije, strpljivije, jednostavno više po njihovoj volji. I deca to osete. I pamte.
I vremenom odrastu. I zaborave. A onda im se vrati u novim ulogama. Pri tome ne mislim da li ste kao snaja dorasli njihovoj ćerki ili da li kao zet možete da se poredite sa njihovim sinom (naravno da ne).
Ali primetite da, sada babe i dede, više vrednuju onu drugu unučad, a ne vašu decu. Iako nema možda posebnih drugih razloga sem ko ih je rodio.
Ja sam majka tri deteta. I moram da priznam da je ovo pitanje jedno od najtežih sa kojim sam se suočila.
Kad sam bila trudna sa drugim detetom, pa čak i pre same trudnoće, pomisao na drugo dete mi se stvarala veliku brigu – da li je moguće da još nekoga volim koliko volim ovo prvo. I samo o tome sam brinula. Imala sam i sve moguće scenarije, od: “Šta ako zanemarim ovo prvo jer bebi moram da se posvetim više u početku?”, do: “Da li ću uopšte voleti drugo dete ako ovako sada razmišljam?”.
I onda se rodilo to drugo. I bez obzira na sve ljude koji su me uveravali da se sva deca isto vole, ne, to nije bilo tako. Ne voli se isto. I to sasvim u redu! Jer to su dve (tri, četiri…) osobe, ličnosti svaka za sebe i, naravno, da ih nećemo voleti isto.
Volećete ih. Različito. Ali različitim vrstama ljubavi, a ne različitim intenzitetom. Potreba da brinete o jednom je ista potrebi da brinete o drugom.
I da, poredićete ih. Stalno. Jer koliko god da je možda ovo drugo više “po vašoj volji”, ono prvo je sve to nešto odradilo/naučilo/usvojilo prvo. Jer je prvo. Drugo će morati da bori za svoje mesto pod suncem (al pustite ga i da se izbori!
Komentari 0