Vi ste rekli “ne”, a dete odmah ide da pita tatu. Kako reagovati?

Deca su, u suštini, sebična. Ali to je potpuno prirodan deo njihovog razvoja i vrlo će često teško podneti kad im se kaže “ne”.

Foto: Canva

I premda je vrlo važno da deca tu reč čuju onda kad je neophodno, mnogi roditelji izbegavaju da kažu to “ne”. Neki zato što se plaše da neće umeti da podnesu reakciju deteta da odbijanje, drugi zato što prosto žele da im deca uvek budu srećna. To je, naravno, put koji vodi u probleme sa prihvatanjem situacija koje za dete nisu prijatne, a koje se u kasnijem periodu života ne mogu sprečiti.

Dakle, deca jesu sebična i to nije nešto što im treba “uzimati za zlo”. Prihvatanje tuđih potreba, emocija i stavova je proces kojem se dete uči kroz odrastanje, prvenstveno gledajući svoje roditelje i to kako oni postupaju u svakodnevnim životnim situacijama – kako prema njima, svojoj deci, tako i prema drugim ljudima u okruženju. Ali, dok odrastaju, sigurno će uvek tražiti načine da isteraju svoje, što je, opet, sasvim normalno. Pa će tako, ako mama kaže “ne, ne možeš još jednu bombonu”, vrlo verovatno otići da isto pitaju tatu, nadajući se drugačijem odgovoru.

Ovo može biti frustrirajuće za onog roditelja čiji je autoritet dete (nesvesno) pokušalo da naruši. Ali, ako tata nije čuo da je mama rekla “ne”, onda ni njega ne možemo kriviti što je detetu dao još jednu bombonu.

Na sreću, postoje načini da se ovakve situacije prevaziđu na pravi način. Prva i najvažnija stvar je da mama i tata uvek moraju biti na istoj strani. A ponekad je najbolje rešenje ono najjednostavnije. Ako je vaše dete to već jednom ili dvaput pokušalo, mora se uspostaviti novo pravilo – mama i tata moraju da provere da li je ovo drugo već reklo ne. Dakle, ako dete dođe i zatraži bombonu od mame, ona mora pitati da li je dete već pitalo tatu. Malo dete će verovatno iskreno odgovoriti, a ako je starije i ako niste sigurni da možete da mu verujete, onda jednostavno pitajte partnera. Naravno, ne tako što ćete detetu jasno staviti do znanja da mu ne verujete – to nikad nije dobra ideja. Jednostavno, pitaćete partnera šta on misli, da li dete treba da dobije još jednu bombonu. Tako ćete mu poslati još jednu važnu poruku a to je da su mama i tata tim i da su im granice postavljene na istom mestu te da nema smisla da više izvode isti “trik”.

Takođe, ako su mama i tata mladi i to im je prvo dete, pa tek uče, uvek je dobra ideja dogovoriti se oko nekih pravila, situacija u kojima će odgovor biti uvek “ne”. Kolač pre ručka, crtani film u 9 uveče ili nešto slično nikad nije tema rasprave. Ono što jeste dozvoljeno u nekim situacijama, je da, ako je mama rekla ne, a tata veruje da je možda samo ljuta ili neraspoložena, može predložiti da zajedno popričaju sa mamom, kako bi čuli razloge za to “ne”.

Neki bi rekli da je razlog zbog kog deca odlaze kod drugog roditelja nakon što su od prvog čuli ne, to što ne poštuju roditelja čiju odluku preispituju. A zapravo nije problem u tome, već u činjenici da dete nije naučilo da prihvati da nešto jednostavno ne može. To je proces kroz koji ga roditelji vode, uz poštovanje i razumevanje, kako samog deteta, tako i međusobno.

A najbolji način da to uradite je da vodite računa o dve stvari:

Pre nego što kažete ne, razmislite. Da li je to ne stvarno ne i da li ćete ipak poželeti da se predomislite. Ako vam treba vremena koji sekund da razmislite, slobodno to recite detetu.
Kad jednom kažete ne, a okolnosti se ne promene, ostanite dosledni.
Ne smete zaboraviti da deca UČE. Radiće ono što daje rezultat. Ako je to plakanje i bes – plakaće i besneće. A vaš zadatak nije da mu, u tim situacijama, otežate, već da mu pomognete da uči. Traženje taktike i načina da dobijete nešto što želite je vrlo pohvalna veština, samo je treba brusiti na pravi način.

A taj način, u ovoj situaciji, jeste međusobno poštovanje roditeljskih odluka između tate i mame. Ako je tata rekao ne, a mama, iako to zna, bez konsultacije s njim ipak rekla da, ona onda potkopava njega, njegov autoritet i njegovu ulogu u porodici. Detetu pokazuje da ga ne poštuje, a teret negativnog ponašanja deteta skida sa sebe i prebacuje na tatu.

Dete, ako raste u takvom okruženju, uči da iz konflikta između mame i tate on profitira. A to se retko završi pozitivno za bilo koga, na dug rok.

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA