Veliko srce jedne najbolje mame

U redakciju je pristigla priča mama Flore iz Makedonije koja nas je toliko dirnula da smo poželeli da je podelimo sa vama. Mi koristimo priliku da ovim putem srdačno pozdravimo mama Floru i čestitamo joj na velikoj humanosti koju pokazuje. Pročitajte njenu priču i podelite sa nama vaša razmišljanja o situaciji u kojoj se našla.

Flora kaže:

Možda i nisam Najbolja Mama Na Svetu ali jesam i hoću još da budem srećna i velikog srca. Evo ispričaću…

 

Sa mojim obavezama oko moje dece sam završila. U jednom momentu sam se suočila sa samoćom. Ćerka se udala i ima svoju porodicu u Nemačkoj, ima i dvoje muške dece. Već 10 godina nije blizu mene. Sin mi se oženio i otišao svojim putem, iz ovog grada u drugi, prebacio se zbog posla jer snaja tamo ima svoju radnju. Tako smo mi ostali sami, a mladi.

 

Nije imao ko da nam otvori vrata da dâ ovoj kući veseliji duh, da neko skokne, da neko lupne fiokama, ormarima, da nešto potraži. Jednostavno, sve što smo stvorili sve nam se gasilo. Ostali smo sami.

 

Jedne duge noći setila sam se jedne emisije koja je govorila o tome kako ima puno nezbrinute dece iz raznoraznih razloga. Razmišljajući o njima otišla sam u Centar za socijalni rad i ispričala sam svoje. Jedna gospođa mi je tamo rekla. “Šta će tebi deca? Sve si završila. Jeste da država daje nešto novca za ovu decu ali tebi nije stalo do novca. Imaš lepu kuću, auto, vikendicu u blizini. Svoj magazin …” Ja sam se tada setila jedne pesme, ne znam ko je peva, sa dve, tri reči koje me pogađaju u srce … i bogati plaču … imaju sve ali nema ko vrata da otvori i da im uputi osmeh. Ostala sam pri svom, sve je bilo uredno zapisano, podnela sam svu dokumentaciju.

 

Dugo sam čekala nakon toga. Ali, jednog dana, kad su mi se sve nade ugasile za ostvarenje ovog mog sna, osvanulo je neobično lepo jutro. Tog jutra zazvonio je telefon. Bila je to žena iz Centra za socijalni rad: “Halo. Jesi li spremna za ono što si tražila? Ima ih puno, tri brata. Popuniće tvoju kuću.” Nisam znala šta da radim i kako da reagujem, odakle da počnem. Dali su mi 24h da se spremim pošto su deca bila iz drugog mesta.

 

Otišla sam. I imala sam šta da vidim. Tri lepa dečaka. Bili su tu i njihovi mama i tata ali nisu mogli da se staraju o njima. Videla sam puno siromaštva, puno gladi, puno. Nije bilo ljubavi, ni topline. Ali i pored toga nisam znala da li će oni ikada moći da prihvate drugu sredinu, drugi duh, drugu toplinu i drugu ljubav.

 

Odvela sam ih svojoj kući. Tri nedelje, dok su oni spavali ja sam bila budna nad njima. Govorila sam sebi da oni nikada ne moraju da se naviknu na mene, ja ću da se naviknem na njih. Ali desilo se, oni su sami poželeli da me zovu samo … mama.

 

Moj suprug i ja smo sada najsrećniji ljudi na svetu. Imam samo još jednu želju jer eto, desilo nam se da su sve muška deca. Sin ima dva dečaka, ćerka isto dva dečaka. Ali u meni ima još snage i možda će jednoga dana doći još dece i među njima jedna ili dve devojčice, da mi se i ta želja ispuni.

 

Nisam najbolja mama ali i jesam, imam srce i dušu za ove dečake.

 

Pozdrav iz Makedonije.

 

 

Preuzeto sa portala Najboljamamanasvetu.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA