Velikani medicine – Ignjac Filip Semelvajs

Ignjac Filip Semelvais, tragični heroj – otac antisepse
Nema porodilje u prethodnom veku, koja ne duguje svoj život mladom mađarskom lekaru, koji je umro sam, napušten i neshvaćen, u duševnoj bolnici i to samo zato što je naučna javnost toga doba odlučila da odbaci jednostavno rešenje medicinskog problema, koji je odnosio hiljade života svake godine.

Ignajc Filip Semelvajs je zvanje doktora stekao 1844. godine u Beču, gde je 1847. i imenovan na dve godine za načelnika porodilišta univerzitetske klinike. Njeno čuvenje beše po tome što je zbrinjavala siromašne žene, kao i one koje su rađale vanbračnu decu. Beše čuvena i po tome što su porodilje dolazile zdrave, rađale, a zatim kroz nekoliko dana umirale u groznici. S’druge strane, žene koje su imale tu prednost da se porode kod kuće, retko su umirale od puerperalne groznice. Da zabuna bude veća, ista stopa smrtnosti je pratila skoro sva porodilišta, širom Evrope. Sirote žene su molile da ih porode na ulici, samo da ne odu u bolnicu.
Većina lekara je stanje prihvatala zdravo za gotovo, ali ne i Semelvajs, koji je bio duboko ganut vapajima umirućih. Odlučio je da se posveti iznalaženju rešenja. Stotine sati je proveo nad telesima umrlih, tražeći bilo šta za šta bi se mogao uhvatiti. Posle nekoliko meseci traganja, uočio je da je na I odeljenju, gde sa ženama rade lekari i studenti medicine koji pored porođaja konstantno vrše i autopsije u pridruženoj prostoriji, smrtnost bila 29%, dok je na odeljenju koje su vodile babice ta stopa bila svega 3%. Mnogo je sati proveo u razmišljanju i traženju razloga za ovakvo stanje. Čak su i rotirana radna mesta, čime su sada babice dobile na upravljanje I odeljenje; ali je njihova stopa i u novim uslovima bila 3, a lekara 29%.
A, onda se desilo nešto sasvim neobično, nešto što je površnim posmatračima promaklo, ali ne i Semelvajsu. Tokom jedne autopsije, nad ženom koja je umrla od posledica puerperalne groznice, nepažljivi student je posekao patologa Jakoba Kolečku, Semelvajsovog dobrog prijatelja. Nesrećni patolog je dobio trovanje krvi i umro od bolesti slične puerperalnoj groznici. Semelvajs je tada shvatio da postoji NEŠTO, što doktori i studenti medicine prenose svojim rukama, sa jednog pacijenta na drugog, čime prouzrokuju nastanak opake bolesti. Kako je samo bilo teško objasniti lekarima “kakvi su bili i jesu,” da su upravo oni koji za sebe misle da čine najveće dobro, ti koji ustvari pomažu oboljevanju i smrti.
Za Semelvajsa rešenje je bilo očigledno. Maja 1847, naredio je svim lekarima, studentima i babicama u bolnici da svoje ruke moraju dobro da operu u hlorisanoj vodi, pre svakog pregleda i porođaja. Pre toga praksa je bila da se posle porođaja ruke kratko i ovlaš operu, a posle autopsije ili pregleda trudnice, ruke su se samo brisale krpom, nakon čega se pristupalo sledećem pacijentu. Mnogi autoriteti su bili uvređeni, ali pošto je imao autoritet načelnika, novi propisi su sprovedeni u praksu. Stopa smrtnosti je oborena na manje od 1%. Mlađi lekari su lako prihvatili novo pravilo, ali stariji su ovakvu praksu, kao i samog Ignjaca, posmatrali sa omalovažavanjem. Semelvajs je bio skroman čovek i svoje rezultate nije javno iznosio. Njegov prijatelj je taj koji je prvi napisao dve strane o ovoj pojavi, a Semelvajs je u tišini već počeo da sprovodi u delo i pranje instrumenata hlorisanom vodom. Godinu za godinom, praksa je rađala bogat plod; dok je s’druge strane, godinu za godinom, Ignjac bio je ismevan i kritikovan u naučnim časopisima i među vodećim akušerima Evrope toga doba. Konačno je profesor Klajn, koga je mladi Semelvajs sve više iritirao, odlučio da za bolest okrivi faktore iz vazduha, a mesto prvog asistenta ponudi drugom lekaru koji nije priznavao Semelvajsove metode. Smrtnost na odeljenju je munjevito porasla na 20%.
1861 godine, Semelvajs se vraća u Budimpeštu, gde objavljuje svoje kapitalno delo, “Etiologija, pojam i profilaksa pueperalne groznice” u kom je pažljivo i sa mnoštvom dokumenata iz lične prakse, pokazao kako pranje ruku od strane lekara može spasiti hiljade života. Kopiju knjige je poslao svim eminentnijim akušerima tog doba, kao i lekarskim društvima za koja je znao, ali su reakcije bile neprijateljske. Njegov rad je javno izvrgnut podsmehu. Svako ko bi izrazio simpatije prema Semelvajsu, više nije bio siguran za svoje radno mesto.
Semelvajs je na novom radnom mestu, u manje uglednom Budimpeštanskom porodilištu, ponovio “bečki ogled” sa istim uspehom, ali njegov rad je opet naišao na otpor kolega i pretpostavljenih. Do skoro tihi Semelvajs, više nije štedeo reči prekora. Tako je jednom bečkom akušeru uputio sledeće reči: “Ako li pak, Gospodine Hofrat, bez da ste dokazali da moja doktrina nije tačna, nastavite da tako poučavate svoje studente (protiv nje), tvrdim Vam pred Bogom i svetom, da ste ubica i da “istorija puerperalne groznice” neće biti nepravedna prema Vama ako Vas upamti kao medicinskog Nerona.”
Konačno su zbog mukotrpne borbe sa vetrenjačama, Semelvajsovi psihički bedemi počeli da popuštaju. 1865 godine je primljen u Bečki sanatorijum, zbog sloma živaca. Iz nepoznatih razloga sam sebi otseca prst i uskoro umire od iste one bolesti od koje je umro i njegov kolega Kolečka, a od koje je spasio hiljade žena.
Iste godine, svega par dana pre tragičnog čina, Jozef Lister počinje da naprskava na ruke i instrumente, rastvor ugljene kiseline tokom operacije. Iskreni Lister, inspirisan Semelvajsovim radom, odaje tragičnom heroju poslednju poštu rečima: “Bez Semelvajsa, moja dostignuća bila bi beznačajna.”

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA