Velikani medicine – Aleksandar Fleming

Aleksandar Fleming je rođen 6. avgusta 1881. godine u Ejširu u Škotskoj. Bio je sedmo od osmoro dece, siromašnog ali čestitog farmera. Otac je umro kad mu je bilo samo sedam godina, pa su vođenje gazdinstva preuzela deca, a teški poslovi nisu zaobišli ni malog Aleksandra.

I njegovo rano školovanje nije bilo bez muke. Nakon dugog pešačenja preko polja, petnaestak dece bi u jednoj sobi učilo da čita, piše i računa. I tako pet godina.

Nakon tog perioda, krenuo je u školu u Darvel, udaljen sedam kilometara od kuće. Bez obzira na sve nevolje, bio je zdrav mladić, a ono što se pokazalo kao najlepši plod teških životnih okolnosti, bila je marljivost, čvrstina karaktera i odlučna smernost – osobine koje su ga vodile kroz život, krupnim koracima.

Tokom srednjoškolskih dana, radio je u jednoj parobrodskoj kompaniji, a vikendom odlazio na roditeljsku farmu da odradi svoj deo posla. Armiji se priključio 1900. godine, a već naredne godine je dobio malu zaostavštinu i po nagovoru brata Tomasa upisao medicinu. Bio je odličan student, često nagrađivan.

Tajna uspeha
Poznato je da se sa obavljanjem farmerskih poslova kreće od ranog jutra. Na studijama se ta navika pokazala kao velika prednost. Dok njegove kolege ustanu, Aleksandar bi već završio veći deo posla. Oštar zavičajni vazduh, puno rada i zdrave navike, stvorili su kapital koji će Fleming mudro da troši do kraja života. Vredan rad je od njega stvorio odgovornog i vrednog čoveka.

U laboratoriji
Bio je vredan istraživač, još od prvog zaposlenja u Vrajtovoj laboratoriji. Pažnju javnosti je skrenuo na sebe otkrivši vakcinu za lečenje akni. Bilo je to neposredno pred početak Prvog svetskog rata. A onda je vlada odlučila da na ratište uputi ekipu istraživača i lekara, sa Vrajtom na čelu. Oni su započeli sa analizom Listerovog postupka (operacija u antiseptičkim uslovima, uz korišćenje karbolne kiseline), koji je kao poslednje čudo medicine široko upotrebljavan (nažalost i kad treba i kad ne treba).

Potrebe za antisepticima su bile hitne i velike, ali se činilo da od njih često nema tako mnogo koristi koliko se očekuje. Fleming je iskazao veliku sumnju u hemijske antiseptike. Verovao je da biološka odbrana može da bude od veće pomoći. Antiseptici su štetili organizmu i njegovim odbrambenim sposobnostima, a Aleksandar je sanjao o antiseptiku koji će samo da pomaže.

Čast poziva
Fleming nije video medicinu kao put u lagodan život, pa je i njegov rad bio predana služba čovečanstvu – puna izazova, nespavanja, odricanja… ali i obilja radosti kada se dođe na trag nečeg što će mnogima da koristi. Stoga je odabrao laboratoriju: skromnu memljivu sobicu sa prozorom koji gleda na krčmu. Daleko od očiju javnosti, nadvijen nad Petri šolje (staklene posude u koje se zaseju kulture) i mikroskop, provodio je dan za danom. Iza njega je već bio pronalazak lizozima, enzima «tkiva i sekreta», koji u velikoj meri deluje baktericidno, ali nažalost nedovoljno.

Može li biti ikakve koristi od buđi?
Jednom, dok je radio do kasno u noć, Fleming je zaboravio da poklopi Petri šolju sa zasejanom kulturom stafilokoka, a kad je sutradan pokazivao jednom posetiocu rezultate svojih istraživanja, primetio je da se u šolji zbilo nešto veoma zanimljivo. Budući da je soba bila memljiva, nekoliko spora Penicillium notatuma (domaće buđi) je palo na kulturu stafilokoka – na tim mestima bakterija više nije bilo. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je plesan rasla – može da zaustavi množenje stafilokoka, čak i kad je razblažena do 800 puta. Supstancu iz tečnosti je Fleming nazvao penicilin. Započeo je prve oglede i ubrzo došao do saznanja da, za razliku od karbonske kiseline, penicilin ne oštećuje bela krvna zrnca. Ovo otkriće je objavio 1929. godine.

Trio kod Nobela
Fleming je 1940. godine napustio penicilin, umoran od nemoći da od njega napravi preparat sa dovoljno potentnosti i dugotrajnosti. Ernst Čejn, sa svojim šefom Hauardom Florijem, ubrzo je otkrio kako da penicilin izoluje i koncentriše. Sva trojica su ponela najveće naučno odličje 1945. godine, a era antibiotika je otpočela i traje i danas. Doktor Fleming je umro 1955. godine, a njegove kosti počivaju u katedrali Sv. Pavla u Londonu.
Moć antibiotika
Antibiotici predstavljaju jedno od najvećih otkrića svih vremena. Nekada smrtonosne bolesti, danas su zahvaljujući njima izlečive, a neke su čak i zaboravljene i egzistiraju samo u zabačenim krajevima i medicinskim udžbenicima.

Značajna je činjenica to što su otkriveni, a ne izumljeni! U stvari, oni su deo ekološkog odnosa dva mikroorganizma. Jedan proizvodi supstancu koja drugom onemogućava život i on izumire, dok onaj koji je antibiotik proizveo – preuzima izvore hrane i životnu okolinu umrlog.

A sve vreme su nam antibiotici bili na dohvat ruke. U prirodi. Zanimljivo je da su narodi Maja na neki način znali za «lekovite plesni». Njihova lekovitost je bila poznata i arapskim beduinima, koji su ih koristili za previjanje rana i u slučaju probavnih tegoba. Ali, zapadni čovek je njihovu korisnost spoznao mnogo kasnije.

Međusobni «konkurentski» odnos mikroba su zapazili 1877. godine Paster i Žuber. Pojam antibioza je nastao 1889. godine, a označavao je antagonizam među mikroorganizmima zbog oslobađanja «nekakve nepoznate» supstance, koja je za jedan mikrob otrovna, a za drugi nije. Upravo zbog toga je supstanca dobila ime antibiotik – od grčkih reči anti, što znači protiv i bios, što znači život. Dakle, «nešto protiv života». Kakve li ironije? Upravo su te «protiv-životne» materije spasle više života nego bilo šta drugo u istoriji čovečanstva!

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA