Važna stvar o vikanju

Ako ste barem jednom uhvatili sebe da nekontrolisano vičete na decu ili partnera zbog neke sitnice, ovaj tekst je za vas. To je priča jedne mame kako je uspela da kod sebe promeni ovu lošu naviku. Pročitajte i podelite vaša iskustva u komentarima:

vikanje fl

Foto: Flickr

Cenim poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su ižvrljane flomasterom na malom parčetu papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru na linije. Ali pesma za Dan mama koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije ćerke me je posebno duboko pogodila.

Prvi stih pesme mi je oduzeo dah pre nego što su suze potekle mojim licem.

„Važna stvar o mojoj mami je… ona je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.“

Vidite, nije uvek bilo tako.

U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.

Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?

Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.

Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?

Rećiću vam u šta sam se pretvorila.

U moje distrakcije.

Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.

Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.

Sve do jednog sudbonosnog dana.

Podeli:

Komentari

  1. Sejla Poljo 17.11.2016 u 00:03

    Hvala sto ste mi otvorili oci!
    Iskreno od srca hvala sto sam na vrijeme uvidjela sta je najbitnije!
    Majka sam troje malisana, dvije princeze 5 i 6 godina i malisa 5 mjeseci 🙂

    Odgovori na komentar
  2. Sve je to lijepo i fino upakovano ali realnost je ta da djeca porastu i sve manje i mane prave stvari koje nas natjeraju da eksplodiramo.Niste vi sebe umirili nego sto su djeca veca, duze spavaju,znaju sta smiju sta ne,imate vise vremena da se opustite i sebi posvetite.Moji u tom uzrastu su me pustili jedno popodne film da odgledam.Danima sam bila raspolozena jer sam shvatila da je proslo vrijeme ne to ne ovo i da mogu sebe da zagovore i oko sebe raditi bez moje pomoci.

    Odgovori na komentar
  3. Važno je ….da, na kraju, svi mi imamo razlog da budemo srećni i volimo svoju decu na poseban način i da svaka mama radi neke stvari koje i nisu primerene u tom trenutku ali ih čini iz najbolje namere(kakva god ona bila)… Činjenica je da nam je nametnuto,ali isključivo od strane nas samih, da stižemo sve na vreme i da se po silu zakona ne odvajamo od stečenih rutina na koje smo navikle (da stavim na stranu samohrane mame i one koje su primorane da rade) pri tom ne obraćajući previše pažnje na ono što mi zaista jesmo ( oličenje našeg doma, porodice, dece )…U današnje vreme, svaka čast onoj mami koja uspeva da se kontroliše na način koji ste opisali…svakako ću nastojati da pre nego što me sila natera da vičem dobro razmislim kakvu to posledicu može imati i zato jeste važno.

    Odgovori na komentar
  4. Moja cerka je u pubertetu,a ja u klimaksu i to je stvarno grozan spoj hormona. Ne znam sta da radim ni sa sobom ni sa njom.Činjenica je da je moj prag tolerancije ne ne nuli, nego u minusu, a ona je tinejdzer koja ima svoje normalne tinejdzerske bubice. A ja se plasim, tkao se plasim da ne pogresim negde i sta ondad uradim? Urlam, ne, ne vicem, nego urlam za svaku bacenu stvar u sobi , za sve. I to moje dete gleda. Koji sam primer za svoju cerku? Osecam se grozno. Pre neki dan sam toliko poludela da sam izletela iz kuce i otisla sama da se prosetam, izduvam. Poslala mi je SMS- Citiram “Izvini ako sam nesto pogresila, ako te nerviram, ali svakako te volim”. Uh, sta radim svom detetu. Ona je dovoljno zbunjena i bez ovoga. Vratila sam se kuci i rekla joj da to nema veze sa njom, da ja ne mogu da prihvatim da je ona porasla i da vise nemam kontrolu, a to me plasi. Nadam se da je shvatila bar deo, sto naravno nije opravdanje.

    Odgovori na komentar
Strana 3 od 3<123

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA