Foto: Pixabay
U knjizi “Samostalna deca su srećnija” (Laguna, 2012), montesori pedagog Hajdi Mejer Hauzer objašnjava koliko je važno ohrabrivanje dece kako bi postala samostalna i samopouzdana:
„Đina, prestani, još si mala za to”, kaže majka dok njena trogodišnja ćerka pokušava da postavi sto. Majka joj uzima čašu iz ruke. Devojčica ljutito napušta kuhinju. Tokom prepodneva Đina je i dalje neraspoložena, maltretira majku i žali se kako ne zna šta sme da radi.
Da li ste nekada primetili kako dete može pažljivo da nosi tanjir, tacnu ili čašu? Kako je ono ponosno kada neki predmet uspešno odnese na određeno mesto? I ako se nekada desi da nešto polomi, kako je to za njega novo iskustvo? Ne oduzimajmo detetu hrabrost! Sledeći put će biti pažijivije. Šta je jedna polomljena čaša u odnosu na dečju hrabrost da nešto uradi!
Osmogodišnji Peter pomaže majci da peče palačinke. Majka mu pokazuje kako da rastanji palačinku u tiganju, kako da je okrene i zatim nafiluje. Peter ima bolju ideju. On je u letnjem kampu video da palačinke mogu da se okreću u vazduhu i da opet padnu u tiganj. „Pogledaj, mama”, rekao je Peter i visoko bacio palačinku. Palačinka je pala na pod. Peter uzrujano zuri u nered koji je napravio. „I meni se to dešavalo, kaže majka. Peter ostavlja palačinke i krpom čisti masnu fleku. U međuvremenu, majka tiganj premazuje puterom. „Peter”, rekla je „pokazaću ti kako se to radi. Ovde je bitna vežba.” Majka ravnomerno razliva testo po tiganju. Palačinka je pečena, majka je baca u vis i ona savršeno pada u tiganj. To je čudesno! Peter prvo pokušava da ovaj umetnički potez izvede iznad kuhinjskog stola. Uspelo mu je iz trećeg puta. Kakva radost! Kakav ponos! Porodica je uživala u Peterovom uspehu.
Iz sopstvenog iskustva dobro znam da zbog svakodnevnih stresova nekada nije lako smireno reagovati na dečje eksperimente. Ali ipak se isplati kada na dečje nestašluke odgovorimo dozom smeha i opuštenosti. Kakve posledice će ta mala dečja nezgoda imati za deset ili dvadeset godina ili za mesec dana. Nikakve! Ali veoma je bitno da li će dete uz pomoć naše razumne podrške steći samopouzdanje ili neće! Kada prihvatamo dečje greške, iako to ponekad nije baš lako, ona će naučiti da budu samostalna i da se sama suočavaju s problemima. Reakcije kao što su: „glupi dečače, zašto si tako nespretan?”, obeshrabruju dete, uništavaju njegovo osećanje samopouzdanja i stvaraju lošu atmosferu u porodici.
Mi, odrasli, previše se trudimo da vaspitavamo decu u zaštićenoj sredini. Želimo neprestano da ih nadgledamo kako bismo ih zaštitili od bolnih iskustava. Želimo da deca odrastaju onako kako smo mi zamislili. Ne slutimo da ih na taj način sputavamo u pravilnom razvoju. Trebalo bi da budemo podrška svojoj deci. Podrška jeste korisna i znači da dete ne opterećujemo nečim, već da mu damo slobodu da bude samostalno kada to želi. Dečja samostalnost proizilazi iz poverenja koje deca imaju u sebe i u svoje roditelje. Ako detetu obezbedimo život u zdravom okruženju i atmosferi punoj ljubavi, ono će biti samostalno i izgradiće svoj stav, što je sasvim prirodno.
Kako to izgleda kod nas odraslih? Da li nam je drago kada nas kritikuju zbog nekog neuspeha? Ili smo presrećni kada sami ispravimo grešku? Reč je o tome da smo ljuti na one koji nas potcenjuju zbog jedne greške i to nam stalno „nabijaju na nos”. Deca su takođe ranjiva. Kada ih zbog nečega ispravljamo i kritikujemo, ona često reaguju tako što se obeshrabre i razočaraju.
Pratimo pažljivo aktivnosti našeg deteta i podržavajmo ga. lzbegavajmo bespotrebno kontrolisanje i kritikovanje.
Zapitajmo se da li je ponekad uopšte potrebno da mu trčimo u pomoć! Povucimo se i pažljivo ga posmatrajmo.
Razmišljajmo o tome da, kad god je to moguće, detetu pružimo šansu da samo otkrije svoje greške i da ih ispravi. Dete se tako neće osećati kao da mu držimo predavanje i radovaće se i dalje svojim eksperimentima.
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0