A onda ugledate tu gumicu na ruci i setite se da je vaše dete sigurno i dobro, najmanje isto toliko koliko se ponekad čini nevaljalo. I da to treba uvek da vam bude na umu, kad poželite da ga izgrdite i pošaljete u ćošak (ako to iko danas radi).
Imajte na umu i to da ih mi u svakom trenutku nečemu učimo. I onda kad nismo toga svesni. Zapravo, tad najviše. Ako uveče pre spavanja dete vas vidi da čitate knjigu, i samo će zavoleti čitanje. Ako to ne radite, neće vam pomoći da s njim razgovarate o tome kako je čitanje važno i kako mora da čita ako hoće da bude pametan i dobar đak.
Da se vratim na gumicu. Tokom tih mesec dana, više puta mi se desilo da dočekam večeru, a da dve guumice i dalje stoje na levoj ruci. Tada bih, odmah posle večere, sela u našu omiljenu fotelju, uzela sinovljevu najdražu knjigu i pozvala ga da sedne sa mnom da čitamo. Nikad to nije odbio, šta god u tom trenutku da radi. Ne bismo u tim trenucima samo čitali. Smejali bismo se, golicali, napravili od toga pravu zabavu. Tad bih mu rekla koliko uživam kad tako mirno sedi pored mene, a on bi rekao koliko voli kada čitamo zajedno.Veza koja u trenucima nastaje između nas, njegova transformacija od nemirnog deteta u malog anđela, bila bi dovoljna da me potpuno otopi, ali i da dve preostale gumice pređu s leve na desnu ruku.
Nevezano za to da li ćete odlučiti da koristite gumice ili lepljive papiriće, uvek imajte na umu da je zahvalnost koju pokažete svom detetu – metod discipline. Na taj način ih učite, ne samo da se lepo ponašaju, već da se lepim ponašanjem sve može postići.
I upamtite: vaspitanje nije samo ukazivanje detetu na greške koje pravi, vaspitanje je pre svega pomaganje detetu da ih ispravi.
Jos jedan ne bas poucan tekst…Moje dete ima razvojnu disfaziju, pocelo je da prica, ali nepravilno. Nece da se obuce, nece da vrsi nuzdu na nosi, nece da proba novu hranu, nece da prestane da skace jer komsija preti policijom…Ubedjujem ga i ubedjujem, i ubedjujem, i nece. Ako sam dosadna, vristi, a onda komsija dodje na vrata i opet preti da ce da zove policiju. Krenuo je u vrtic, nije hteo da sidje sa ljuljaske, a vaspitacica mu je rekla da mu treba psihijatar,a mi da budemo stroziji. Ne zelimo da budemo strogi prema svom detetu! Kada ide kod babe i dede, ne sme nista da dira, mora samo da sedi i da cuti, inace „nije dobar“. Ako mu ne kupim cokoladu, vristi na sred prodavnice, a ljudi me gledaju kao da sam najgori roditelj na svetu…Ja znam da je moje dete dobro, i da je jednostavno takav karakter, ali kako drugima da objasnim da je sve u redu sa njim, samo ne prica pravilno?
Draga Marijana,
Nemojte moj komentar zlonamerno prihvatiti. Savetujem vam da vi posetite psihologa i uskladite svoje ponašanje zarad dobrobiti svog deteta.