Vaspitavanje uz metod gumica za tegle

PIŠE: Jackie Masek, blog Ljskool
Disciplina dece je jedna od najkontroveznijih tema današnjice. Kazne i nagrade, šljapkanje po guzi i grdnje, za sve postoje glasovi za i protiv. Kad sam je odrastala, sve je bilo mnogo jednostavnije i moglo se spakovati u jednu rečenicu: „Uradi kako ti se kaže ili vadim prut!”

To je metod koji funkcioniše kod dece čiji mozak procesira informacije slično kao kod odraslog čoveka. Ali ne baš kod dece kojoj su na pameti pentranje, crtanje, bojanje, trčanje, lutke, bicikl…

Pokušala sam to da objasnim i dečjem psihologu kod kojeg sam vodila sina. Kad god bih sinu rekla da ću mu “isprašiti tur” on bi samo uhvatio prvu stvar koju može da dohvati, udario se po guzi i rekao:„Vidiš mama, ništa me ne boli!”

Verovatno ga i nije bolelo. Pored toliko stvari koje jedno aktivno dete želi da vidi i istraži, ko ima vremena da stane i razmišlja o bolu?

E sad, zamislite moj šok, kada me je doktor, posle ovog objašnjenja, upitao: „A koliko često ga nagrađujete?”

Da li je čovek čuo i jednu moju reč?! Pa ovo dete je nemoguće! Nema jedan sekund mira! Kakva nagrada? Za šta? Konstantno lomi suđe, čaše, ukrase, nema zida u stanu koji nije išaran, a jednom je čak svaku stvar koju je mogao da dohvati odvukao u svoju sobu, da vidi kako će to da izgleda!

„A da li ste ikad primetili da je uradio nešto DOBRO?”

Ovo pitanje mi još odzvanja u glavi. U trenutku kada me je to pitao, kao da je ceo svet usporio, svi spoljni zvukovi utihnuli, a sve što sam mogla da čujem je moja krv, kako juri kroz telo, pa u mozak.

Da li je moje dete zapravo dobro?

Ima li lepih stvari o njemu kojih mogu da se setim?

Umem li ja da ga cenim onako kako zaslužuje?

DA, DA i DA!

Saznanje da postajem roditelj kakvi su bili i moji roditelji bilo je bolno. Sve svoje vreme koje sam imala da budem MAMA, provodila sam izigravajući policajca. Bila sam toliko usredsređena na to da moje dete bude poslušno i poštuje MOJA pravila, da nisam ni razmišljala šta bi to moglo da učini njemu i njegovoj psihi. Nikad nisam preispitala svoja očekivanja, nikad se zapitala da nisu možda previsoka ili, jednostavno, POGREŠNA. To što smo mi odrasli, a oni deca, ne znači da smo mi uvek u pravu, a da oni uvek greše.

Dakle, jesam li ikad uhvatila trenutak kada moje dete radi nešto lepo, nešto dobro i korisno?

Metod discipline gumicom za tegle
Doktor je iz fioke svog stola izvadio nekoliko običnih gumica za tegle i pružio mi ih.

„Imaš domaći zadatak”, rekao je. „A da bi ga ispunila, trebaće ti ove gumice.”

Evo u čemu se sastojao zadatak: Svakog jutra kad ustanem, narednih mesec dana, oko zgloba leve ruke treba da stavim tri gumice. Cilj je da, do vremena za spavanje, sve tri gumice pređu na desnu ruku. A jedini način da se to dogodi jeste da u toku dana, tri puta uhvatim svog sina kako radi nešto dobro – jedna gumica za svaku dobru stvar.

Bilo šta. Ma koliko sitno i beznačajno izgledalo i ma koliko kratko trajalo. Sekund je dovoljan.

Tri. Puta. Dnevno.

Ali, tri nije veliki broj. Ako biste u džepu pronašli tri novčića, ne biste tim novcem ništa mogli da kupite. Ali ako tri označava koliko puta vam je u toku dana vaše dete reklo da vas voli, to je onda bogatstvo koje nema cenu.

Naučite da ih cenite onoliko koliko ih volite. Pokažite im da je za vašu sreću skoro uvek dovoljno samo to što ste s njima u istoj prostoriji, što su oni deo vašeg života. Kad smo s njima, moramo znati da, šta god mi radili, oni uče, upijaju, ponavljaju. Da li želite da ih naučite kako da vole i budu voljeni ili da prestanu da pokušavaju jer, i tako, sve što urade bude pogrešno. Jer i tako nisu dobri, nevaljali su i ništa ne slušaju.