Poštovani, Naš petogodišnji sin izražava želju da se igra sa decom iz susedstva, no većina te dece je vaspitno zapuštena pa svaki put kad on siđe da se igra sa njima nakon nekoliko minuta već nastane problem, oni ga nagovaraju na razne stvari, govore mu ružne reči, udružuju se protiv njega i prosto ne razumeju osnovne principe lepog ponašanja i ophođenja, a svakako ponekad imaju i opasne igre bacanje velikog kamenja i guranja zbog čega ponekad bude okršaja i sa njihovim roditeljima, čija su deca zapravo njihov lakmus papir. Daleko od toga da smo mi kao porodica savršeni i da očekujemo da eca budu savršena kao u fimovima, realno je da su deca ponekad zlobna, da se bore za svoje mesto u društvu, svega smo toga svesni. No, ne želimo da naša deca da uzurpuiraju druge i prosto očekujemo sličan tretman i za nas, ali u ovom kraju gde živimo ili ovoj zemlji to počinje da izgleda kao naučna fantastika. Vidimo da naš sin pati zbog toga što mu govorimo da treba da se igra sa vaspitanom decom i da ima prave drugare sa kojima će se lepo družiti, jer bi on želeo da se igra sa decom iz susedstva, što je i prirodno. Naša je dilema da li da mu dozvolimo to da bi bio srećan, bar kratkoročno dok se ne vrati kući nakon desetak minuta uplakan jer obavezno nastane neki problem ili pak da ostanemo dosledni jer je to bolje za njega. Problem je zapravo u tome što se neprestano preispitujemo šta je za njega najbolje, da li ga previše štitimo ili ga zapravo upućujemo na to da to nije primereno ponašanje i da nauči da se takve dece kloni, tanka je linija. Realno je da će se sa svakakvom decom i ljudima susretati u školi, na poslu i na ulici, ali u isto vreme ne želimo da to i takvo ponašanje prihvati kao normalno i dobro, jer iako je to možda praksa u Srbiji, globalno naravno nije. Molim Vas za stručan savet. Srdačan pozdrav. . .
Copyright © 2023.
Moj Pedijatar