Dijete ne priča u vrtiću

Poštovani, Imam pitanje za Vas. . . tražim savjet. Naime, imam dvije kćerke, jednoj je 7 i pol, a drugoj 4 i pol godine. Pitanje se odnosi na mlađu curicu od 4, 5 godine. Krenula je u vrtić sa 3, 5 godine. Prvo je išla u grupu sa malo starijom djecom od sebe (oko godinu dana starijom, jer nije bilo mjesta u njenoj grupi). Od prvog dana ništa ne govori u vrtiću. U kući „ne zatvara usta“, non stop priča sa sestrom i nama, pjeva. One je i generalno onako povučena u društvu, dugo joj treba da se opusti u nepoznatom društvu, dugo joj je trebalo da progovori u društvu nekih drugarica, npr. kćerki mojih prijateljica, ali kad se opusti postaje najnormalnije dijete. Evo, prošla je godina dana otkako ide u vrtić, od septembra prošle godine ide u grupu sa svojim vršnjacima, ali ne progovara ni riječi. Ono što je zanimljivo jeste da ona voli ići u vrtić, ne pokazuje nikakav otpor. Tete-odgajateljice kažu da ona učestvuje u svim aktivnostima, sluša, ima prijatelje, ali komunicira pantomimom kad treba u wc ili nešto drugo. Znalo mi se desiti kad je dovedem, da u hodniku dok se presvlači čujem drugo dijete kako mami govori da „ta curica ne zna pričati, da se ona tako rodila“ i ona to sve sluša i smješka se. Čim napusti prostoriju, pođe pričati šta su radili, šta su jeli. . . Nekad na ulici kada šetamo ona s nama priča, i npr. prolazi neko dijete koje ide s njom u grupu i pogleda je tako iznenađeno i kaže mami: „Nina zna pričat! “. Na svako moje pitanje tipa jesi li pitala tetu nešto ili zašto nije rekla drugarici nešto i sl. ona meni sa smješkom odgovara: „Pa znaš ti da je ne pričam u vrtiću“. Na moja pitanja kada će početi pričati, odgovara kada naraste ili kada bude ko Lana (starija sestra). A nikad mi nije rekla zašto u stvari ne priča u vrtiću. Dijete je inače najnormalnije, jako vesela, jako razigrana, čini mi se jako pametna i inteligentna. Broji do 50, jako radoznala, pita 100 pitanja dnevno. . . I sve je to meni i svima koji znaju za to bili jako simpatično u početku, zanimljivo, nevjerovatno da dijete od 4 godine ima takvu samokontrolu da 8 sati dnevno ne progovori riječ, da „ne izleti“ neku riječ, ali ona je nevjerovatno uporna u toj svojoj odluci. . . Ja imam osjećaj da je ona možda, u samom početku to koristila kao neku vrstu odbrambenog mehanizma, jer je i inače u društvu (mislim da bilo koga nepoznatog) jako povučena, a da je onda vremenom to postala navika, i da joj je sad teško da „prizna poraz“, da pokaže da ipak zna pričat. . . Ne znam šta bi moglo biti u pitanju. Mama mi je pričala da sam ja bila slična, ustvari da ja isto nisam uopće pričala u vrtiću, ako puno kraće vrijeme. . . Međutim, kako vrijeme prolazi, to mi je sve manje simpatično. . . jednostavno ne znam šta da radim, kako da je navedem da počne pričati. Strah me ako budem forsirala da ne napravim još goru stvar, ustvari ne znam šta bih mogla pokvariti. . . Da li da joj obećavam neke nagrade ako bude pričala, da li da joj zaprijetim nečim, tipa da više neće ići u vrtić nego će je neko drugi čuvati. . . Ah, da, da napomenem, do vrtića čuvala je jedna žena kod koje isto dugo, dugo nije pričala, a onda je počela pomalo i to najviše šapatom komunicirati s njom. . . Eto, ako mi možete dati neki savjet šta da radim. . . Hvala unaprijed.