Posebno dete?
Poštovani,
Nedoumice koje imam u vezi svog sina su takve prirode da se nekad pojave, a nekad u kući vlada takav sklad da nema ni razloga nibmesta za sekiraciju.
Naime, moj sin ima dve godine i četiri meseca. On je divno biće od samog rođenja. Obožava ljude i decu. Svakome na ulici se nasmeši i izmami osmeh. Voli igru, prirodu, muziku i knjige. Knjige naglašavam jer i tata i ja volimo mnogo da čitamo. Kroz knjige i igru, primetila sam da mu se dopadaju detalji, slova, brojevi. Kada posmatra neku stvar, on je vrlo pazljivo ispituje, i opipavanjem, micanjem, bacanjem, okretanjem, svakom radnjom koja bi izazvala neku promenu iznalazi, da kažem, rešenje, tj. namenu. Vrlo je samostalan, i tvrdoglav jer se brzo iznervira ako počne da ređa kockice jednu na drugu, pa se u nekom trenutku sve poruši. To je kad je bio mali, a do sad je stekao stpljenje, pa i nervoza jenjava.
Rano je prohodao, sa devet meseci. Pre bih rekla potrčao, jer tek, kad je polomio ruku, sa 22 meseca, počeo je da se smiruje i da, tako reći, uči da hoda. Nikad nisam nalazila problem u njegovoj nemirnosti, jer je veselo dete, ali zbog motorike koja je vrlo izražajna, govor pak kasni. Nema problem sa razumevanjem, svaki moj nalog shvata i posluša. Do sad je mnogo reči rekao, ali još uvek ih ne slaže u rečenice. U više navrata mi se obratio, dok sam nešto za sebe radila, pružajući mi knjigu – Titaj. Za kompjuter, Puti. Ume da dovrši neke rečenice iz knjige zadnjom reči, jer, naglašavam, obožava knjige. One su za njega najlepše igračke. Kad je imao preko godinu dana, ja bih napamet pričala priču, a on bi dohvatio knjigu i doneo bi mi baš tu iz koje potiče priča. Kad gledamo slikovnice, ja mu pokažem i kažem šta je na slici i pitam i on odgovori. Doduše, većinu reči kaže nerazumljivo, ali i sa vremenom sve jasnije. Slovima, brojevima, oblicima je opčinjen. Kad ga pitam gde je koji broj, na svaki pokaže tačno. Slova zna da stavi na mesto. Nikad nije bio ćutljivo dete, uvek je brbljao, i dan danas. I mislim da u najviše slučajeva ponavlja neke dijaloge koje mu ja pretočim dramski i zanimljivo, a onda on to još dramatičnije interpretira. Muzika, zvuk, instrumenti, kako on sluša i reaguje, sa kakvom pažnjom, pa se kreće u ritmu, smeška. Obožava da kucka po stvarima i traži razliku u tonu. Mada, zalazimo u apstrakciju.
Za kišu kad pada, kaže Piki paki. Desilo se jedan dan kad smo otišli na jedno mesto da nas je snašao pljusak. Da ne bismo pokisli, stali smo ispod strehe jedne kućice i mirno sačekali da kiša prestane da pada. Pevali smo pesmu Kiša pada. On je bio oduševljen, presrećan. Nakon toga, prošli su meseci kad smo se vratili na isto mesto, a on mi se obratio i rekao Piki paki. On se setio da je tu padala kiša.
Dok ovo sve pišem, ni sama ne znam šta želim da vas pitam, za mene njegov zakasneli govor nije problem. U vrtiću, gde tata radi, a gde bi i sin trebalo da krene idućeg meseca, dobili smo savet da ne brinemo i nastavimo sve kako smo i radili do sad. Da sve to zavisi od njega i da će se osloboditi kad bude vreme za to.
Moja dilema se možda nalazi u pitanju da je on drugačiji i poseban, bez isključivanja činjenice da je to slučaj sa svakim detetom, zbog drugačijeg pristupa kakav imamo suprug i ja prema njemu, sa obzirom da smo oboje umetnici, on muzičar a ja slikar.
