Foto: Canva
U ostavi, na vidljivom mestu, stajala je šarena kutija (od cipela, brižljivo obljepljena tapetama spolja i iznutra), a u njoj poslagano pet do šest vrsta antibiotika, od svake bar po dva primerka. Ponekad su se tu mogle naći i flašice s penicilinskim prahom. Napominjem da se sve dešava 70-ih i 80-ih godina, ratovi i nestašice nastupaju kasnije. Na kutijama nije bilo rukom dopisano koji se za šta koristi, moja mama je to prosto znala.
Mama je ceo radni vek provela kao ekonomista u zdravstvu i nekako je bilo sasvim prirodno da se razume u medicinu (!?).Moram priznati da je za ozbiljnije boljke ipak konsultovala „prave“ lekare. To je u praksi značilo-čim ti procuri nos, znalački se prošara pogledom po kutiji, napravi odabir i sledi terapija sedam dana. Ako dođeš iz igre raskrvarenog kolena, direktno se na ranu sipa prah iz antibiotske kapsule s ciljem da se predupredi infekcija (ovaj postupak je potencijalno opasan, ali to je druga priča)…
Kad sam došla sa specijalizacije, pokušala sam da joj objasnim da za obične prehlade neću deci davati antibiotike. Zgranula se i rekla da to po prvi put čuje …da eksperimentišem na sopstvenoj deci…da su uvek „slinava i zdravstveno zapuštena”…
Crna Gora je druga po potrošnji antibiotika u Evropi (moja mama je tome dala svoj pošten doprinos). Velika potrošnja podstiče godinama veliku otpornost bakterija na antibiotike. To u praksi znači, da se može desiti da za neku bakterijsku infekciju više nemamo antibiotika na raspolaganju.
Osvestimo se! Ne posežimo za antibioticima olako! Predviđa se da će za 50-ak godina stopa smrtnosti od otpornih bakterija, biti veća od umiranja izazvanog malignim bolestima.
Moja mama i njene ispisnice, brižne crnogorske bake, mit o antibioticima prenose na svoju decu, mlade i nesigurne roditelje preko kojih se prelama nepotrebna i iscrpljujuća dilema.
Promišljeno i oprezno davanje antibiotika samo kad je to potrebno je zalog dobrog zdravlja za naše buduće generacije.
Dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0