Tri najčešća uzroka lošeg ponašanja dece

Roditelji uglavnom imaju potrebu da popravljaju i menjaju ponašanje svoje dece. Nekad je to opravdano, nekad baš i nije. U situacijama kada ponašanje deteta značajno krši društveno prihvaćene norme ili kada dete svojim ponašanjem ugrožava nekog drugog, roditelj svakako treba da reaguje.

Foto: Pixabay

Isto tako i kada se dete ponaša autodestruktivno. Ali, postoje i oni slučajevi kada roditelji ne mogu da se pomire sa činjenicom da dete nije onakvo kakvim su ga zamišljali. Da nisu dobili onakvo dete kakvo su želeli. U takvim situacijama nije dete to koje treba da se menja, već roditelj.

O tome kako roditelj da prepozna i promeni obrasce kod sebe ćemo neki dugi put, a tema ovog teksta je problematično ponašanje dece. Postoje tri glavna faktora koji na to utiču i to su mesta na kojima prvo treba tražiti problem.

– negativno/nepovoljno okruženje

– nedostatak strukture (jasnih granica i rutine)

– nedostatak konstruktivnih i pozitivnih povratnih informacija

Najefikasnija metoda unapređenja detetovog ponašanja je stvaranje pozitivnog okruženja. Pored toga, najbolji način da naučite dete željenom ponašanju je da se potrudite da se više uključite onda kada se dete lepo ponaša. Problem je u tome što lepo ponašanje svi podrazumevamo i ne primećujemo, pa se naša pažnja sa drugih stvari usmeri na dete uglavnom onda kada se ono ponaša loše.

Prirodno je to što deca žele da budu stalno aktivna, traže i trebaju intenzitet u svojim iskustvima. Ali, isto tako, potrebne su im povratne informacije od strane roditelja u vezi sa njihovim ponašanjem. A tu informaciju dobiju uglavnom onda kada urade nešto “loše”. Tada se roditelji bude i uključuje i time detetu šalju poruku – ako želiš moju pažnju, uradi nešto loše.

I te roditeljske reakcije kada dete uradi nešto negativno, obično su vrlo intenzivne, dok se reakcije na lepo ponašanje svedu na jedno mlako “bravo”. Ako primetite da vaše dete pokušava da privuče vašu pažnju nestašlucima, to nije apel da je razmaženo i da treba da ga kažnjavate, već da treba više da se uključite.

Koliko puta vam se dogodilo da nešto pokušavate deci lepo da kažete, recimo, da pokupe igračke? I koliko god puta da kažete lepo, oni ne slušaju. Ali kad podviknete, tad vas čuju, i počinju da skupljaju. Ono što dete zaista pokazuje u ovim situacijama jeste njegova potreba da primi intenzivnu reakciju roditelja.

U uslovima u kojima većina dece živi i uči, učestalost i intenzitet negativnih interakcija (od strane odraslih) daleko prevazilaze učestalost i intenzitet pozitivnih interakcija. Skoro svi roditelji negativno reaguju 10 puta češće nego što daju pozitivne komentare. Da bi stvorili zaista pozitivno okruženje, roditelji moraju da pronađu način da najmanje četiri puta češće reaguju pozitivno, nego negativno.

U strukturiranom kućnom okruženju dete obično obavlja neophodne aktivnosti bez konfrontacije. Međutim, sasvim je moguće da će se disciplina pogoršati tokom raspusta. U nedostatku strukture i rutine školskog života, deca mogu početi da se suprotstavljaju dužnostima u kući koje inače obavljaju bez mnogo prigovaranja.

Jasne granice i pravila su od suštinskog značaja. Na primer, ako deca znaju da se doručak servira tačno i uvek u 8, a da se posle toga sve sa stola sklanja, naučiće da budu spremni za doručak u dogovoreno vreme bez prepirke. To će im biti potpuno normalno.

Normalno je imati obaveze u kući oko kojih nema pregovora. Ako počnete da pregovarate, pravite kompromise, smanjujete očekivanja – upali ste u zamku! Deca će, sa upornošću kakvu do tada niste videli, pokušavati da uvek pomere te postavljene granice u svoju korist.

Evo nekoliko koraka koje roditelji mogu preduzeti kako bi stvorili strukturisano kućno okruženje:

Odredite aktivnosti i obaveze oko kojih nema pregovora
Odlučite koje vrste ponašanja se neće tolerisati
Proverite da li vaše dete razume ta ograničenja tako što će mu pružiti pravovremene i odgovarajuće povratne informacije
Deca koja znaju da ignorisanje pravila odi istim posledicama svaki put, prestanu da testiraju pravila. Osećaju se sigurno u granicama koje su im postavili roditelji. Problem nastaje onda kada granice zavise od raspoloženja roditelja. To nije dobro ni za koga. Ako ste danas dobro raspoloženi, pa dozvolite detetu da skače po krevetu i igra fudbal u stanu, a sutra vas šef na poslu iznervira pa kod kuće vičete na dete jer skače po krevetu, dete će, logično, biti zbunjeno. I s pravom – ljuto.

Objasnite tačno šta očekujete od svog deteta i proverite da li vas razume. Budite dosledni u svojim pozitivnim reakcijama na dobro ponašanje i sankcijama za neprihvatljivo ponašanje.

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA