Foto: Pustovit
Kada su ta deca odrasla, ispostavilo se da osećanje niže vrednosti može da se razvije uprkos jasno pokazanoj roditeljskoj ljubavi.
Jedno od objašnjenja je „trauma javnosti” koju doživljava dete koje roditelji nisu pripremili za susret sa javnim socijalnim prostorom. Prirodno je da deca navikla na bliskost imaju poteškoća u snalaženju sa distancom koja odlikuje javnost.
Malo dete se razvija u porodičnim odnosima bliskosti. To su odnosi u kojima su ljudi blizu, u kojima nema distance. Sve važne osobe sa kojima se dete susreće jasno prihvataju dete i pokazuju mu neku vrstu ljubavi. Kada je dete zadovoljno ili srećno zato što je u nečemu uspelo, ljudi oko njega se raduju zajedno sa njim, a kada je tužno, drugima je žao. Za njega je jednako „biti prihvaćeno” i „biti vredno”.
Uzimajući porodične odnose kao model za sve društvene odnose, dete počinje da veruje da vredi i da će ga zato prihvatiti svi drugi ljudi.
Dok u bliskosti vlada prihvaćenost, u javnosti vlada distanca. Kada dete izađe na ulicu, uđe u grupu dece, u razred, tada je ono zakoračilo u javnost. Trauma nastaje onda kada dete koje je naviklo da ga svi primećuju, da ga svi poznaju i prihvataju počne da uviđa da ga u javnosti mnogi ljudi ni ne primećuju, a kamoli prihvataju. To dovodi do detetovog zaključka da, uprkos tome što mu pričaju roditelji, ono zapravo nije dovoljno vredno da bi zaslužilo da bude prihvaćeno.
Kada nepripremljeno dete iskorači iz bliskosti u kojoj je zaštićeno i susretne se sa javnošću, to može da se pretvori u „tramu javnosti” zbog koje se dete kasnije u životu oseća nedovoljno vrednom osobom.
Mnogi, ne samo mladi ljudi, pokušavaju da prevaziđu ovo osećanje tako što traže načine da drugima što pre postanu interesantni, privlačni, poželjni, zabavni… Drugi vredno rade nameravajući da „jednog dana” svima pokažu ko su i koliko vrede. Verovatno su karijere mnogih ljudi koji su zadužili čovečanstvo imale kao početni motiv ovu dečju fantaziju o slavi.
Kako bi sprečili „traumu javnosti” roditelji bi trebalo deci na vreme da objasne razliku između pravila koja vladaju u dva socijalna sveta: od toga da je distanca u javnosti nešto što je sasvim normalno do toga da neprihvatanje u grupi vršnjaka ne mora da bude nikakav problem.
Bravo, Zoran Milivojević uvek piše odlične tekstove i lako razumljive svima. Stvarno su mala deca navikla da se njima svi oduševljavaju, od roditelja, baba, deda, prijatelja, svi koji dođu u posetu i zaista ih treba kad malo porastu pripremati na normalan život, gde ih neko neće ni primećivati, a kamoli da će se svi oduševljavati njima. Mi imamo problem s sinom koji jeste da jako društven i nije povučen ili stidljiv, ali je jako povodljiv, uradiće sve što predloži neka drugarica ili drugar, hoće sa svima da se igra, svakog koga poznaje iz vrtića ili parka, svi su mu drugari. Ali je već počeo da doživljava da neka deca neće uvek da se igraju s njim, posebno devojčice kad se udruže zajedno i biće mu što pre potrebo objasniti šta je realan život. Pozdrav