Tebi… koja se munjama osmehuješ

Devojčice mila… Ti koja se smeješ munjama, letiš iznad oblaka i voliš svakom porom svoga bića… Gde si? Koliko puta si do sada umrla i ponovo se rodila? Čitam tvoje reči ispisane rukopisom čije značenje je ostalo samo nama dvema znano..

Gotovo da sam te zaboravila. Nekada tako bliske, jedna duša, a sada kao istim onim gromom na koji se osmehuješ raspolućena… Jedna se skriva iza nečitkih slova starog dnevnika, a druga gleda u nju nježno, onako kako nikada nikoga videla da je posmatra nije.

Govorili su ti drugi da trebaš da se igraš. Da ne smeš dušu da daješ nikome. A ti si je delila kao da si sam Izvor. I neka si. Nikada nisi vagala. Nije bilo sive u tvom spektru crne i bele boje. Ili sve daš ili odeš. Letela visoko i padala nisko. Da nisi pala, nikada se ne bi naučila podići i nastaviti. Da se nisi dušom osmehivala, kasnije ne bi znala pokazati zube kada te trnje života izgrebalo, a rane danima krvarile. One koje si od drugih vešto skrivala.

Postala si dio igre onog dana kada ti se duša umorila od davanja i parčanja. Onda kada ni komadić nečije duše nisi dobijala za uzvrat. Gledala si u ogledalo i mrzila svoj odraz. Nalazila si da nisi dovoljno lepa i da tvoje telo nije dovoljno izvajano. Šta god da si progovorila tebi je izgledalo kao najveća glupost, a tuđe lepe reči postale su odraz laži i sredstvo za postizanje cilja. Nisi verovala komplimentima, čak si se njih i gnušala… i stidela si se dugo. Zaboravila si samu sebe negde na stranicama koje si nekada davno svojom rukom napisala. Nisi više letela. Koračala si pognute glave i drhtavih kolena koja su klecala na svaki kamen pod tvojim stopalima.

zenaPročitala si jednom davno zadnje ispisane stranice. Nisu ti bile smešne ni simpatične kao ispovesti jedanaestogodišnjakinje koja je po prvi put uzela olovku u ruke i njome krenula da stvara svoj svet. Ti zadnji listovi dugogodišnjeg dnevnika su bili jedino čega si se stidela. Jer znala si da si zgazila sebe. Jer sebi više nisi bila bitna ni gram. Jer da si se voljela, davno bi okrenula glavu, mnogo pre nego li su one zadnje strane dnevnika nastale. Zato si ih iscepala i spalila. Da ih više nikada ne pročitaš. Da lakše zaboraviš.

Čula si jednog dana dugo očekivane reči, koje su bile oličenje laži. A nekada bi bile kao najdjelotvorniji melem na rani. Bio je to otrov koji je ubrizgan u tvoje vene i koji se brzinom svetlosti širio putem krvi do svake ćelije tvog bića, da je i dušu zarazio… i srce zaledio. Pogledala si to lice ispred sebe i sazidala zid. Kroz njega više niko nije prošao. Niko do onih koje ćeš nekoliko godina nakon toga izroditi. Dotakla si dno.Videla si sebe u očima onoga ko je mislio da može da te kupi sa par lepih reči. Lagano, kao najlaganiju stvar na svetu. Prirodno kao povetarac u letnjoj večeri.

Nije ostalo više šta da se kupi i da. Otrovom skvrčena sredina duše nije se htjela ni pomeriti. Kao jež koji kad nasluti opasnost sklupča se u bodljikavu loptu. Ustuknula si i odmakla se. To je to. Donja granica sa koje možeš ići samo u visinu. Odraz sebe u tuđim očima koje te nikada nisu istinski ni pogledale, a dala si im sve. Nije te vredno. Veća si od toga.

Draga moja devojčice… da nisi ovako pala nikada ne bi ni umrla. A ni rodila se.  Nije se tvoja duša ugasila. Nešto što je večno i satkano od ljubavi opstaje i kad svi svetovi nestanu. Volim te takvu kakva si bila. Onu koja daje i ne pita za kusur. Onu koja voli i kojoj je to dovoljno. Onu koja se ne štedi.

Skoro sam te zaboravila. Da nisam uzela u ruke stari prašnjavi dnevnik ne bih se setila kako si se nekada osmehivala na oluje i gromove, kako si iznad oblaka letela kao ptica i imala ljubavi toliko da voliš celi Univerzum.

Videćeš jednog dana ljubav ponovo. Onu čistu i nevinu, onu bezuslovnu i najlepšu. Onakvu kakvu do sada nisi doživela. Izroniće iz bića koje si u svojoj utrobi stvorila i od momenta kada su bili mrvice tvoj sklupčani jež po sred grudi izvirio je svojom njuškicom i okrenuo mekano telo spolja. Kako su oni rasli tako je tvoja duša ponovo rasla i širila se. Izvan tvoga tela i granica pojmljivog.

Naučila si ponovo da letiš. Tvoja koljena ne grebu više grubu zemlju. Smeješ se munjama i gromovima kao da si ih sama stvorila. Jer si jaka. Jer te tvoj put takvom načinio. Da nisi ogulila kolena, nikada ne bi znala ceniti let. Ne bi zavolela sebe… Bezuslovno.

Napisala: Tatjana Kuljača, autor bloga Mamizam

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA