Granice se testiraju i ponašanje je izazovno. Ali, često pokušavam i da uzmem u obzir koliko je teško biti dete. Može biti strašno pokušavati da shvatiš ovaj svet i kako on funkcioniše.
Moj sin je poput većine dece, samo radi najbolje što može u društvu o kom tek uči, neprestano se trudi da savlada dobre manire, razlikuje šta je ispravno a šta pogrešno i kako da bude dobra drug. Da, ponekad ume da me izbaci iz takta, ali znam da mu je srce čisto, a um nevin.
Sada je u uzrastu kada deca počinju da primećuju male međusobne razlike. U uzrastu je kada deca počinju da se zadirkuju u parku i isključuju druge iz igre. I osećam ogromnu obavezu da mu, baš u tom malom vremenskom prozoru, ulivam samopouzdanje, gradim njegovu moralnu inteligenciju i naučim ga da uvek radi ono što valja. Jednostavno rečeno, želim da bude dobar čovek.
On, naravno ima svoje posebnosti i lične osobine. Društven je, prijateljski nastrojen i, srećom, nije nikada dozvolio da različitosti utiču na njegovu ličnost. Pošao je u vrtić kada je imao dve i po godine. Kada je imao skoro tri godine, počela sam da sa njim ponavljam ove četiri afirmacije svako jutro na putu do školice. Jer evo u čemu je stvar – ako mu ja ne kažem ove stvari, ko će? Moj je posao, kao roditelja, da razvijam doslednost i rutinu, da se moja deca osećaju sigurno i da im pomognem da razviju otpornost i rezilijentnost. Jedan od najvažnijih zadataka roditeljstva je učenje dece samopouzdanju.
Ne želim da se stopi u masi, želim da zablista. Želim da maršira kroz život sa samopouzdanjem. Želim da mu pokažem da je poseban, da ga uverim u to. Zaslužio je pohvale, a ja sam njegov navijač broj jedan.
Evo koje to četiri pozitivne afirmacije ponavljamo svakoga jutra:
„Ja sam pametan.“
Želim da zna da ne samo da je pametno stvorenje, već i da to zaista veruje. Želim da uvek pokušava najbolje što može, da veruje u sebe i svoje sposobnosti da može da postigne sve što poželi na ovom svetu.
Afirmacije ponavljamo na putu do škole
„Ja sam nežan i ljubazan.“
Želim da oba moja dečaka odrastu znajući šta znači biti pažljiv i brižan. Ako odrastaju stalno slušajući kako su nežni, obzirni i saosećajni, znam da će odrasti još svesniji kako njihova dela mogu da utiču na druge.
„Ja sam jak.“
Jačina dolazi u više oblika a ja želim da se moje dete budi I ide u školu svakoga dana svesno da je fizički, mentalno i emotivno jako. Želim da bude otporan na zadirkivanja i da ne dozvoli nikome da ga povredi. Želim da zna kako da bude otporan i rezilijentan u nesigurnim vremenima i da uvek zna koliko je jak i koliko vredi.
„Ja sam JA i ne postoji ništa bolje od toga.“
U vreme kada toliko dominiraju društvene mreže, vršnjačko nasilje i problemi sa samopouzdanjem, želim da moje dete prihvati sebe. Želim da šeta ulicom sa puno samopouzdanja i da se ne stidi onoga što jeste – sa svim svojim ludostima!
Skoro dve godine kasnije, on ove afirmacije zna napamet i podseća mene na njih kada zaboravim da ih pomenem na putu do škole. Teško je znati da li su ove reči ohrabrenja napravile neku dugoročnu razliku, ali verujem da jesu. On je samouveren dečak. On je hrabar. I zauzima se za sebe i za druge. Želim da uvek zna koliko je fantastičan. Mnogo je glasova i uticaja na ovom svetu koji našoj deci govore da ne mogu da se porede sa njima. Ali, iza svakog deteta koje veruje u sebe je roditelj koji je prvi verovao u njega!
Da li vi imate vaše afirmacije koje ponavljate sa detetom?
Komentari 0