Roditelji svoju decu od najmlađeg uzrasta uče da budu oprezni i razvijaju im strah od specifičnih opasnosti poput vatre, vode i prelaska ulice. U ovim slučajevima strah je koristan, jer pomaže da se deca sama zaštite od opasnih situacija i povreda. Međutim, deca mogu biti u strahu od raznih drugih stvari na koje ih roditelji nisu upozoravali niti su ih sa tim plašili.
Izvor straha se menja, kako dete sazreva. Na primer, strah od mraka ili čudovišta ispod kreveta može se tumačiti kao strah od provale ili nasilja. Zato pomozite detetu da se nosi sa strahom uzimajući njegova osećanja ozbiljno. Ohrabrite ga da vam ispriča sve o svojim strahovima. Takođe trebalo bi da detetu date priliku da se suoči sa svojim strahovima.
Neka deca su plašljivija od druge. Kod dece se strah najčešće javlja kada je reč o genetskoj osetljivosti ( neka deca su generalno osetljivija i emotivnija). Recimo ako se majka boji insekta, verovatno će se plašiti i dete. Takođe plašljivija su deca koja imaju roditelje koji su stalno u strahu i kada pokazuje preteranu zabrinut ( deca uče pravila ponašanja gledajući roditelje). Preneglašeno roditeljstvo i stresni događaji ( razvod braka, povreda ili boravak u bolnici) mogu da budu okidač za strah..
Kada beba napuni šest ili sedam meseci starosti tada formira jaku povezanost i vezanost sa roditeljima ili starateljima. Odvajanje od svojih „posebnih ljudi“, čak i za kratak vremenski period, može izazvati značajnu anksioznost koja se manifestuje kroz jako plakanje. Mnoge bebe u tom uzrastu vole ekskluzivno društvo svojih posebnih ljudi, toliko da razviju strah od nepoznatih. Međutim, kako beba raste od ova faza vremenom prolazi.
Prevazilaženje straha možete da uvežbate sa svojom bebom. Ako je vaša beba uznemirena kada odete iz sobe, a da nju niste uzeli u naručje, recite joj da napuštate prostoriju, ali i najavite svoj povratak. To će joj pomoći da stekne povrenje u vaše reči. Dozvolite bebi da upoznaje nove ljude dok vam sedi u krilu. Beba mora da upoznaje nove osobe, jer samo će tako strah nestati. Ako je vaša beba uznemirena, uzmite je u naručje. Ostavljajući bebu u sobi da plače učiniće samo da strahovi postanu još gori.
Deca uzrasta od dve do tri godine tek počinju da uče kako da se nose sa svojim jakim osećanjima, kao što je bes. Zajednički strah za decu ovog uzrasta je da imaju iracionalne strahove. Pojedina deca se plaše vožnje biciklom, jer se boje pada i povrede, a neka se plaše da sama uđu u kupatilo, jer misle da ih tamo čeka čudovište.
Podstaknite dete da razgovara o svojim strahovima. Ako se dete plaši da će pasti niz stepenice, opravdajte to, jer deca u ovom uzrastu još uvek nemaju pojam o veličini i prostoru. Nemojte silom dete da suočavate sa njegovim strahom, jer to može pogoršati stvar. Pomozite detetu da se navikne na novu situaciju. Prihvatite i vi da ćete morati da pomognete detetu da jedno vreme izbegava “strašan objekat”.
Kako dete sve više uči o svetu i ljudima, svojoj okolini, spisak stvari koiih se plaši raste. Neki strahovi su stvarni, a neki imaginarni. Uobičajeni strahovi uključuju strah od mraka, provale, rata, smrti, odvajanje ili razvod svojih roditelja. Imaginarni strahovi su od nadprirodnih bića poput duhova i čudovišta.
Neka vaše dete zna da uzmete njegove strahove vrlo ozbiljno. Dajte detetu istinite informacije o temama kao što su smrt ili rat i neka zna da ste spremni da odgovorite na sva pitanja. Podstaknite svoje dete da se suoči sa njihovim strahom, recimo psom. Na primer, možete početi sa slikama, onda pokušajte da ima kontakt sa štencima, pa sa malim rasama pasa i ako vidite da strah nestaje odvedite ga u park gde ljudi istrčavaju svoje ljubimce.
Dozvolite svom detetu da u drži stvar pod kontrolom. Na primer, ako se plaši uljeza, pustite ga da zatvori svoj prozor i ugasi svetlo, jer na taj način uči i o svojim odgovornostima.
Najčešći strah kod dece je strah od mraka. Deca predškolskog i ranog školskog uzrasta najčešće imaju tendenciju da se plaše nepoznatih stvari koje oni ne razumeju ili ne mogu da kontrolišu. Njihova aktivna mašta i njihova nesposobnost da još uvek razlikuju stvarnosti od fantazije, mogu da dovedu do situacije da se plaše čudovišta ispod kreveta. Ovaj strah bi zapravo trebalo i najpre iskoreniti, jer on može poremeti detetovu rutinu pred spavanje. Postoji mnogo načina da roditelji pomognu svom detetu da prevaziđe strah od mraka.
Kao i kod drugih strahova, važno je da priđete detetu da simpatijama i razumevanjem. Nemojte nipošto da ga ismevate ili odbacujete osećanja, jer će u pritivnom postati frustrirano i ljuto. Prvi korak u pomaganju prevazilaženja straha jeste da iracionalni strah prihvati kao svoja osećanja.
Evo nekih predloga:
– Zamolite dete da vam opiše strah i da vam kaže šta ga plaši.
– Pokažite detetu da razumete njegov strah.
– Uverite ih da su bezbedni i recite im da ne postoje čudovišta.
– Ne pokušavajte da uverite svoje dete da čudovišta nema tako što ćete proveriti ormar ili se zavući ispod kreveta.
– Ako se vaše dete plaši mraka zbog mogućih provalnika možete mu pokazati mere bezbednosti koje ste preuzeli poput zaključanih vrata.
– Recite detetu da vam predloži šta da uradite da bi se osećalo sigurnije.
– Saznajte da li je njegov strah od mraka dolazi zbog drugih briga. Na primer, neka deca se plaše mraka, jer misle da će im se roditelji razvesti ili da im roditelji umiru. Taj strah se samo povećava kada ostanu sami u mraku. – Razgovarajte iskreno sa detetom kako bi saznali šta ga zaista muči.
– Uspostavite rutinu pred spavanje – čitanje knjige je izuzetno dobro za opuštanje i uživanje. Stavite noćnu lampu u sobu deteta ili neka ostane upaljeno svetlo u hodniku koje će mu obasjavati sobu. Neka gleda samo crtane filmove za njihov uzrast, dok vesti, filmovi ili zastrašujuće knjige mogu lako da ga uplaše. Osvrnite se po dečjoj sobu noću u pokušajte da vidite iz njihove perspektive. Da li postoji slika ili igračka koja baca senku i izgleda jezivo. Redovno vežbanje pomaže da se smanji nivo stresa. Proverite da li vaše dete ima dosta fizičke aktivnosti tokom dana. Nemoj ismevati ili omalovažavati strah.
Ponekad se dete toliko plaši da to ometa njihov svakodnevni život i igru. U tom slučaju potražite stručnu pomoć. Deca mogu da nauče kako da upravljaju sopstvenim anksioznostima, a roditelji mogu da nauče strategije u pomoći prevazilaženja straha.
Izvor: Bebac.com
Imam decaka od 6 ipol godina krenuo je u predkoosko jednom se desilo da neki decak povraka u vrticu od tad pocinje da se plasi nenormalno da krene u skoli i nece da uge samo krene da place i samo prica da ce i on povratiti objasnjavala sam mu preko sto puta al ne on to slusa al ne dopire do njega sad je krenuo da se plasi od svega ne znam sta da radim i kako da se postavim vise molim za pomoc
Porazgovarajte sa dečjim psihologom
Molimo Vas da za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA – https://www.mojpedijatar.co.rs/pitajte-pedijatra
Poštovani,
Moja ćerkica ima nepune dve godine, povremeno ima veliki strah od doktora (belih mantila), negoduje i kada treba da je posluša pedijatar, i kada se pojave, i obrate joj se. Do sada nismo imali nikakvo negativno iskustvo sa bolestima, niti je bila često izložena nekim zastrašujućim (za nju ) terapijama, sem vakcina i vađenja krvi. Međutim, juče pri dobijanju ppd injekcije ( tata joj je iznenađujuće oboleo od tbc-a) doživela je pravu traumu, najpre zbog čekanja sestre jedno desetak minuta, a kasnije i zbog samog davanja te injekcije.
Danas celog dana navlači rukav preko šake čak, ne želi da pogleda u ubod, plače ako ga vidi. Počne da se trese pri kupanju i savija ruku u laktu da ne gleda ubod, niti da joj iko dodiren to mesto.
Primećuje se veliki posttraumatski stav, i zaista ne znam na koji način da joj pomognem, ne želim da pati, i da na takav način reaguje budući da ćemo se u narednom periodu još susretati sa pedijatrima i lekarima kao i sva deca.
Hvala veliko na odgovoru.
Osim strpljivih i nežnih razgovora (sa racionalnim objašnjavanjem) nema šta da se radi.
Postovani,
Moj sin koji ima 9 godina od kako je poceo u skolu stalno ima neke stahove.Od uciteljice od domacih zadataka..Ali to nije najgore smatram da je to prolazna faza i da ce proci.Mene brine nesto drugo.
A to je da ne sme sam poci do kupatila,da ne smije na spavanje sam,plasi se nekih djavola,nindza,vjestica i td…Ja stalno razgovaram sa njim i pokusavam da ga umirim,strpljiva sam i njezna prema njemu ali to on ne zeli da shvati i uporan je u tome da te /stvari/ postoje.Vise puta mi je rekao kako su njegovi drugovi pricali price o nekim duhovima,Krvava Meri,ogledalima i nekim cudima i on tako povjeruje u to i javlja mu se neopisiv strah.Ja sam zaista sve pokusala da ga razuvjerim ali on se i dalje plasi.Sta da radim
Da dete pregleda psiholog – to je pravi put da se ovo reši.
Dečak od 5 godina koji je adaptiran na vrtić od svoje 3 godine, sada pri odlasku u isti histerise.U vrtiću i kući se ponaša normalno.Na pitanje zašto neće da ide odgovara placom da neće ,da mu je dosadilo.Da li ga treba voditi ili napraviti pauzu neko vreme? Primetili smo da ima strah prilikom odvajanja od oba roditelja.
Budite nežni istrpljivi…razgovarajte i s vaspitačicama, da se vidi da li tamo postoji neki problem.
Moj sin koji ima dve godine plasi se kad neko lupa,sece drva lupa meso…. sta da radim i kako mu pomoci.